Магистрални пут М5 дио је европског међународног пута Е761. Повезује исток и запад наше земље, а за оне који не путују далеко, довољно је рећи да веже Сарајево и Рогатицу. Негдје на пола пута ове раздаљине налази се село Обртићи. Сеоце које присвајају и Сокочани и Рогатичани, али и бројни пролазници који се диве његовој љепоти, па пролазећи поред кажу: „Ова наша земља је заиста лијепа“. И јесте. Гледајући предио прошаран свим бојама, које је Бог могао дати, на малом узвишењу негдје на граници земље и неба саграђен је храм. Управо кад нам се ту зауставе очи, кроз мисли нам прођу све стрепње и молитве и роди се та исконска жеља, да нам ноге кроче на тај праг и да се пред олтаром поклонимо и захвалимо Свевишњем на свему што имамо и немамо.

Градња храма

Навршила се деценија откако је народ овог поднебља одлучио да своје зебње, жеље, молитве и страхове стави под кров. Брижно су сакупљали вољу, труд и новац, како би изградили Цркву Свих светих. Један несебично даде земљу, знајући да она и није трајно његова, већ посуђена на неко вријеме. Сабраше се међу собом мјештани Обртића, а у овај храм сабраше и свеце којима се моле. Блаженопочивши митрополит дабробосански господин Николај (световно Гојко Мрђа) са свештенством, у љето 2012. године, служио је Свету архијерејску литургију и на радост окупљених вјерника освештао је овај свети дом. Обгрљен Светом литијом Храм Свих светих заблистао је у најљепшем сјају – сјају вјере, пријатељства и заједништва. Као и тада, и данас врата храма остају откључана. Ова мала црква постаје дом и скровиште сваком ко се одлучи да сврати, да се помоли и ту остави све бриге које га прате.

Живот и људи

Ту на шаву крајолика који спаја Соколац и Рогатицу, Бог је створио природу као доказ своје савршене креације. Благодети су видљиве на сваком мјесту докле год поглед сеже. Смјењују се оранице ливаде, пашњаци, сокаци и воћњаци. Изгледа да је Онај, што све види и зна, хтио да подари све што је потребно живом створу, да он више нигдје не пожели да оде. Неки заиста нису ни отишли. Чувају своја вјековна огњишта и не дају да се жишка старих времена угаси. Воде бригу о стоци, вриједно раде и обрађују земљу. Кажу да поштују свеце и да празнике користе како би се одморили и уживали у краткој доколици. Мудрац Сократ је говорио: „Немојте стално мислити шта ће земља да уради, него шта ћете ви за земљу да урадите.“ Ови људи тако и поступају, и не само то, мисле шта ће са земљом. Сјетвом и жетвом, копањем и орањем, мијењају пејзаж као слику, чији рам увијек остаје исти. Својим прстима стварају добра од којих могу пристојно да живе. Заузврат, кроз крошње јабука, гледају најљепше заласке сунца, прате како се пшеница повија на вјетру, ослушкују да ли тај повјетарац носи кишу и посматрају звијезде које су на дохват шака.

Сусрети

Село Обртићи према посљедњем попису, из 2013. године, броји 31 становника. Данас их је још мање. Пронашла сам најстаријег, тачније, најстарију. Бака Милена Вуковић рођена је 3. новембра далеке 1928. године. Радост нашег првог сусрета није крила. Ни више од девет деценија живота нису јој украле руменило, ведрину, осмијех и сусретљивост. Након питања: „Од којих си ти?“ и кратког мешетарења по мом породичном стаблу, нађосмо неке заједничке ликове из прошлих времена, који су нас некада давно повезивали. Неком ко има деведест двије године не морате постављати питања. Приче од давнина саме навиру, а могле би трајати ко зна колико дуго. Милена, рођена Беатовић, из села Шенковићи, имала је три сестре и два брата. Памти да су у то доба све куће имале више чељади него данас. Од њих шесторо, она је најстарији живи члан породице, а живе су јој још и двије сестре. Из брака са Драгом добила је двоје дјеце – сина Добрислава и кћерку Добру. Од њих има четворо унучади: Милицу, Мила, Снежану и Сандру. Како каже, дочекала је и двоје праунучади, Милу и Данила. Њен супруг, дјед Драго, умро је 1997. године, у својој седамдесетој години, тако да бака Милена дуже од двије деценије живи сама. Уназад неколико година, како је почело издавати здравље, друштво јој редовно праве син и унучад, а вријеме некада прекрати уз кафу са драгим комшијама. Сад, кад не мора нигдје да жури, има времена да сабира и преиспита догађаје из прошлости, да трага за сликама које још нису изблиједиле и да удијели користан савјет, како то само умију стари људи, прекаљени од сваког времена и сваког зла.

Све фотографије су преузете са Sokolac.net

Добрислав, иако га мало ко под тим именом познаје, име је добио по стрицу. Причали су му да се стриц као седмогодишњи дјечак окупао у оближњој бари, након чега је добио тешку упалу плућа и умро. Име је добио након овог тужног догађаја у породици Вуковић, али Добрислава, или боље рећи Бобана, у животу прате срећа и напредак. Како сијеш, тако ћеш жњети – рекоше умни људи, а доказ томе је и живот овог домаћина. Изворно име пристаје му по доброти, а да добро слави показују сва његова дјела. Чистим, земљорадничким рукама, уз подршку супруге Недељке, одгојио је и одшколовао двоје дјеце, Милицу и Мила. Брижно чува оно што су му оставили преци, а са својим потомцима и данас обрађује имање. Иако су обоје стекли дипломе, у том тешком и захтјевном послу, свесрдно му помажу. Заједничким радом, кромпиром засију површину око 20 дунума, а кад приспије, оранице подсјећају на давна времена, када су се приређивале мобе. На поштен посао дођу радници околних села, Врхбарја, из околине Рогатице и Сокоца. Уз причу, шалу и заједничку жељу да се поштеним радом дође до коре хљеба, сложно обаве убирање јесењих плодова. И тако, од посла до посла, од прољећа до зиме, годинама.

На крају, треба рећи да је тренутно у Обртићима највише Вуковића. Они су најистрајнији у намјери да се сачува ђедовина, чист образ, поштен рад и искрена љубав пријатеља, који помажу један другом. Име овог малог села, прославио је и надалеко познати универзитетски професор и доктор математике Наход Вуковић, који у пензионерским данима студентима и ђацима бесплатно дарује знање. Он је поменут и на почетку приче, онај што даде земљу на којој је изграђен храм. И зато, кад кренете према Рогатици, негдје на петнаестом километру, станите и погледајте на десну страну! Видјећете малу, бијелу цркву, која својом скромношћу зове к себи, а својом бјелином подсјећа да је вјера најљепши бисер и благослов човјеку. Да уз Бога и са Богом, можемо живјети у рају на земљи, као и сељани овог малог мјеста.