Стручњаци у областима образовања и здравства свједоче да прекомјерна изложеност дјеце дигиталним платформама од рођења преко предшколства до адолесценције, носи ризике и изазива посљедице са којима родитељи тешко могу да се боре без системске подршке и помоћи коју треба да потраже на вријеме.

Васпитачи, педагози, психолози, логопеди и психијатри посљедњих се година, а нарочито након почетка пандемије због које су дјеца била везана за дигиталне уређаје више него икад прије, сусрећу са појавама које су могуће посљедице било прекомјерне употребе екрана, било изложености штетним садржајима на интернету.

Дјечији и адолесцентни психијатар у Болници "Доктор Младен Стојановић" Приједор Сања Шкрбић Јарић навела је да је у најранијем узрасту највидљивије погођен говор и да дијете које има екран пред собом уопште нема потребу за живом комуникацијом, те је социјално изоловано.

- Имала сам у ординацији дијете од три и по године. Родитељи немају ауторитет и ни не труде се, штавише и он су на телефону, чак и за вријеме прегледа. Имала сам и дијете од 2,5 године неразвијеног говора као посљедице изложености екрану. Укључене су све релевантне струке и дошло се до напретка. Што се раније јаве, ефикасније ће се проблем ријешити, те би добро било и да колеге педијатри не чекају са упућивањем логопеду, дефектологу, психологу и психијатру - рекла је Шкрбић Јарић Срни.

Она појашњава да дјеци која су дуго времена пред екраном недостаје самопоуздање јер су била лишена стимулације, екран им је замјена за све, пружа им осјећај сигурности, а одузимање уређаја неријетко води до хистерије.

Васпитач у Дјечијем вртићу "Радост" Приједор Биљана Павловић каже за Срну да су велике промјене нагоре у развоју говора код дјеце данас у односу на период од прије десетак година, али да се не може дијете окривити за рану и претјерану изложеност дигиталним садржајима, будући да их намећу одрасли и социјална средина.

- Недовољно развијен говор, неправилно изговарање гласова, оскудан рјечник, деструктивно понашање и опонашање ликова из цртаних филмова и видео игара најчешћи су показатељи претјеране употребе мултимедијалних средстава. Немогуће је дијете изоловати од дигиталног свијета, јер га он окружује готово свуда, али се може контролисати од које године ће му бити изложен и доступан - истакла је Павловићева.

Школски педагог Бојана Вученовић рекла је Срни да дјеца која смислено користе интернет имају структурисано вријеме, добро су организована и имају друштвени живот, а да она која и по седам-осам часова проведу за екраном имају пад успјеха и промјене у понашању попут поспаности, одлутаности, претјераног кориштења сленга.

- Највећа је одговорност на родитељима, а и просвјетним радницима је потребна едукација и системска подршка. Одговор је потребно осмислити, па нека траје и годину дана, али да се уради, јер су промјене толико брзе да их не можемо пратити - истиче Вученовићева.

Она је нагласила да има добрих примјера гдје су заједнички и на истој страни били и стручна служба школе и одјељењски старјешина и родитељи и да у таквој ситуацији резултат не може изостати.

- Листајући дневник, код једне ученице примијетила сам да су оцјене са стабилне четворке пале на двојку. Интензивном комуникацијом и са њом и са родитељима, на крају и са полицијом, дошли смо до тога да је била мета мушкарца од 50 и више године који јој се представио као момак од 25 година и са којим је била у непрестаном контакту онлајн. За отварање је требало доста времена, али сам поносна на повјерење и на пријатељски однос са ђацима уз, наравно, постављене границе. Критика је увијек подстицајна, никад оптужујућа - рекла је Вученовићева Срни.

Логопед Мирјана Симић каже да се у посљедње вријеме повећава број дјеце која имају тешкоће у развоју говора и да истраживања показују да је то посљедица екранизма, а да је она у својој пракси најчешће имала двогодишњаке који уопште не говоре, што је велики аларм.

- У прве три године, у том периоду интензивног развоја, дијете треба да има константну живу интеракцију, комуникацију, стимулацију, а то је најбоље у породици и са вршњацима. Без тога, у најбољем случају развој ће `само` каснити, а у тежим случајевима имамо развојне сметње и потешкоће. Дијете пред екраном је у једном положају, комуникација је једносмјерна, али се посљедице понекад примијете тек пред полазак у школу - појашњава Симићева.

Она је нагласила да екранизам није заблуда и да ће бити све већи проблем уколико се приступ родитеља не буде мијењао, а да би и педијатри раније морали упућивати дјецу логопедима, дефектолозима, психолозима, јер се ранијом интервенцијом резултати постижу брже и боље.

- Никако да се схвати да ми нисмо баук, већ смо пријатељи развоја. Не треба нас се плашити. Крајње је вријеме да родитељ преузме одговорност, да се више интересује, да сазна што више о развојном периоду, да би могао да прати и уочи одступања. Морају да крену од себе јер се данас о томе много говори и не може изговор бити да се нема гдје потражити помоћ - рекла је Симићева Срни.

Психолог у Центру за социјални рад Приједор Сања Топић каже да излагање дјетета виртуелном свијету у најранијем узрасту на рачун живе комуникације неминовно води проблемима у живој комуникацији и доводи до мањка емпатије.

- Дијете није научено на осјећања других јер телефон не даје повратну информацију о томе. И школе и родитељи нам се обраћају због сајбер булинга, све присутнијег облика вршњачког насиља. Починиоци се не би исто понашали када би физички били у присутву жртве. Имали би осјећај како је том дјетету, видјели би га како плаче, тугује, не спава, не једе и сигурно би другачије реаговали него када су за те информације ускраћени - додаје Топићева.

Она за Срну појашњава да рано излагање дјетета екрану доводи до дисхармоничног развојног поремећаја, до поремећаја из аутистичног спектра и успореног развој говора, а да екранизам у каснијем узрасту доводи до промјена у понашању, одражава се на успјех у школи и негативно утиче на социјализацију.