На данашњи дан 1935. године рођен је српски писац Данило Киш, изузетан стилиста широког образовања, у чијим је дјелима сажета сва горчина суровог 20. вијека, ,,звијер-вијека“, како га је с правом означио.
Како се шарено, кочоперно и космополитско перје спуштало на београдски аеродром као у своју матичну луку
Мада је Данило Киш вјероватно један од најсамосвеснијих српских писаца, веома посвећен аутопоетичком аспекту литературе и писања самог, ипак је наша обавеза, баш зато, да га не разумијевамо искључиво онако како је он себе разумијевао. Морамо пронаћи и неку друкчију перспективу, не зна се да ли бољу, али различиту свакако, од оне коју нам је сам Киш прикривено и неприкривено сугерисао.
То нам је дозвољено јер текстови – па и канонски текстови Данила Киша – имају сопствене начине постојања, који су уплетени у околности: вријеме, мјесто и друштво. Они су у свијету, свјетовни; и због тога, уосталом, нема власништва над симболичким, због тога нема потпуног ауторства, и могуће нам је да приступимо реконтекстуализацији Кишовог саморазумијевања без нарочите гриже савјести. Он сам, на крају крајева, није се нимало устручавао да ради сличне ствари. Читати – то значи питати, заборављати, понављати, брисати…
Овако или онако, при разматрању дјела Данила Киша треба досљедно избјегавати непријатан ликујући дискурс критике која жури да заокружи извјесне форме идентитета, испуштајући из вида оне граничне елементе који се идентитету енергично опиру. Нема лаконског свођења рачуна док су све карте (то јест сви текстови) још на столу. Није довољно ићи видљивим трагом аутора, нарочито не оним полемичким, па рећи да је, ето, дошло до епохалног поетичког преокрета, да је документ изненада извојевао статус књижевне чињенице или да је сваки текст слободан да ступи у однос са свим другим текстовима, да је смрт јако метафизична, а стаљинизам грозан. Таква рјешења свакако доприносе тиражима и монументализацији, али разочаравају због своје једноставности. Из дебате о Кишу треба искључити сваку врсту апологетике и потражити неизвеснији хоризонт – противнике, дакле, озбиљније од оних са којима се сам Киш плаховито разрачунавао.
А они се – ти много опаснији сукоби, те зараћене дискурзивне снаге – још увијек комешају и вртложе у његовим привидно непопустљивим текстовима, нарочито у оним аутобиографским, у његовом, како се то обично каже, ригорозном и раскринкавајућем рукопису.
Покушаћу да у једном кратком и довољно необичном тексту пронађем размаке и пукотине, да испробам могућности барем двоструког (амбисалног) читања, које нам помаже да текст преведемо у наше околности, да би то заиста био и наш текст.
Прије главног цитата навешћу и један споредни, да би у игру ушли још неки корисни елементи.
„Не бих хтео да правим надобудна поређења, али могу рећи да је моја судбина некако кафкијанска. Што значи: јеврејска судбина. Има оних који мисле да би управо то требало да ми пружи неку врсту идентитета. Ја у то не верујем. Не због тога што сам само полу-Јеврејин него зато што се мој живот одиграва у више култура, у више језика и у више земаља. Можда сам ја једини који себе сматра југословенским писцем.“
Овдје имамо прилично очигледне перипетије са идентитетом, и са судбином. Брзо се нижу различита пробна именовања, оклијевајућа, кафкијанска, што значи јеврејска, штавише: источно-средње-европска, опет јеврејска, а онда долази проблем: „неки мисле да би управо то…“, па опет ескиважа: „Ја у то не верујем.“ Не само зато што сам полу-Јеврејин, и тако даље, прочитали сте.
Писање, наравно, не признаје један језик и једно мјесто, него се симболички умногостручава, призивајући страност, бивајући страно, попут оног онеспокојавајуће блиског и страног код Кафке, нешто „полу“, нешто чега би хомогена средина могла и да се плаши, од чега би помало зазирала, не престајући да га уважава.
Најкраће и кишовски речено: субјект писања јесте Јеврејин. Субјект у изгнанству, без средишта, у више култура, земаља и језика. То је његово правило егзистенције. Бити изван мјеста, увијек у отклону, увијек детериторијализован – то је неизбежни удес писања. Своју аутентичност и толико жуђени идентитет тај оклијевајући субјект налази тек у потпуном номадизму, када се довољно удаљи од прождируће топлине једне територије. (Џорџ Стајнер је понудио занимљиву тезу – да је читав један жанр западне књижевности двадесетог вијека екстериторијалан: књижевност изгнаника, књижевност за изгнанике, која симболизује епоху. Он каже: „Чини се прикладним да су умјетници у једној готово варварској цивилизацији, која је толике људе лишила њихових домова, и сами пјесници без дома, луталице кроз беспућа језика, ексцентрични, дистанцирани, носталгични, намјерно у нескладу са својим временом…“)
Сад долази на ред и главни цитат, кључни пасуси „Излета у Париз“, 1959. године:
„Још пре него што сам и могао да замислим тај изненадни позив на пут, једне ме ноћи херцегновске обузе чама и почех да чезнем за Београдом. Сутрадан – док сам на тиватском аеродрому чекао на авион за Београд, сумирах у свој нотес жалосни лирски биланс мог херцегновског солилоквија – узалудна и глупа работа.
А већ сам предвече лебдео као у сну над Београдом, загледан, као у какво чудо, у ђинђуве и огрлице његових сијалица које су из те птичје перспективе изгледале замамне и скоро недостижне. Посут пепелом по глави, покајнички и у климаксу тихе радости повратка, ја сам одједном, горе у чистом зраку, на неких хиљаду метара од земље, оставио своје шарено кочоперно и космополитско перје, и спустио се на београдски аеродром као у своју матичну луку.
С тим ми је осећањем, да сам једном заувек пронашао своју матичну луку, било лакше кренути на пут…“
Уочили сте, наравно, блиске и препознатљиве околности, један путнички нотес, Херцег Нови, Тиват, Београд, Париз… Све као у сну, са много придјева од којих су неки очигледно сувишни, али нека их ту, биће нам опет потребни. Да погледамо нешто важније од придјева. Како је то спољашње кретање изгубило замах и постало унутрашње? Како се на сва звона најављено изгнаничко трагање стреловитом брзином преобраћа у трагање унутар писања, како се на равни текста одиграва заметање трагова, како се ту у ствари искушавају идентитет и припадност. Кризу тих појмова (идентитета и припадности) можемо сматрати водећом мелодијом прозе Данила Киша, њеном дубинском синтаксом.
При крају цитата поменута је, два пута, матична лука, а онда и тиха радост повратка. Будући путник већ је покајник, посут пепелом, не зна се тачно због чега. При врху цитата, мада већ постоји изненадни позив на пут, изричито се наводи: „Почех да чезнем за Београдом“!
Сад ћемо се за тренутак удаљити од те ране чежње, која би се из одређене (космополитске) перспективе морала сматрати инцидентом. Матична лука, наиме, за Киша скоро да не би смјела да постоји. Једини завичај морао би ту бити неки текст. Зар није писање уточиште без премца? Уосталом, и јеврејска традиција, почев од мисирског изгона, везана је за књигу, за текст, очигледније и непобитније од свих осталих. Одакле онда долази ова Данилова прилично свјетовна носталгија? Шта ћемо са матичном луком? Откуд сад тај преурањени ламент над Београдом?
Удаљимо се још мало: од 1959. до 1989. године, до припремљеног повратка кући, гдје би све рукописе требало завршити. (Ласло Вегел, међутим, без оклевања закључује да се Киш вратио у Нигдину, јер је само у њој могуће лебдјети тако да то лебдење остане ипак аутентично, јер је само у њој могуће отиснути се од стварности тако да се ипак остане кобно у њој.)
„Треба се вратити кући“, говорио је Киш. „Сад морамо остати овде.“
Дакле, године 1959: „С тим ми је осећањем, да сам једном заувек пронашао своју матичну луку, било лако кренути на пут.“
А онда, године 1989: „Треба се вратити кући. Сад морамо остати овде.“
Тридесет година удаљене реченице – о чему оне свједоче? Да ли се то изгнанство из животописа Данила Киша сели у његов рукопис? Изгнанство које се сели – доста необична ствар. И сад је лако рећи – ламент над Београдом. Или: има сеоба, а смрти нема. Јер, у ствари, има само чежње, има само писања.
Пише: Желидраг Никчевић
