Говорили су да није за вртић, ни за школу, да никад неће крочити у учионицу и да га не треба водити ни логопеду, јер би то био узалудан посао. Али, Огњен Џебо (16) ове године завршава основну и намјерава да упише средњу школу.

Овај симпатични ученик деветог разреда, мали матурант дакле, помало свира гитару, редовно прати музичке емисије, има пријатеље и чаробан осмијех.

Напредак који је постигао овај дјечак из Тилаве, у општини Источно Ново Сарајево задивио је и логопеде и љекаре и педагоге и наставнике, па чак и његове другаре, који га, кад се појавио у учионици, нису прихватали, јер је – другачији од већине.

– Предрасуде су чудо, поготово у малим срединама, али мој син и његови другари и наставници из Основне школе “Свети Сава” су показали да су упорност и разумијевање јачи од свих препрека – каже Огњенов тата Младенко Џебо за Српскаинфо.

Огњен се од рођења бори са тешком и неизљечивом болешћу, Вилијамс синдромом.

Овај ријетки генетски поремећај изазива заостајање у расту и менталном развоју, проблеме у кретању, те озбиљне тегобе са срцем и бубурезима.

Фото: Приватна архива

Огњенова мама Слободанка и тата Младенко никад неће заборавити како су се годинама борили. Прво да њихов син преживи, а потом да прохода, проговори и стекне оно што се за другу дјецу подразумијева: право на вртић и на образовање.

Захваљујући управо Огњену, у његовој школи је отворена сензорна соба, која много значи за напредак дјеце са потешкоћама у развоју.

– Моја супруга Слободанка је најзаслужнија за све то. Она је са Огњеном 24 сата дневно, са њим вјежба, помаже му око школских задатака, савјетује га. Она заслужује орден – каже Младенко.

Није било лако водити Огњена на прегледе и третмане у Бањалуку, Београд и Фочу, обијати прагове институција, борити се за права свог дјетета. Али исплатило се. Огњен је данас сретан и насмијан тинејџер.

– Волим школу и другаре, музику, своју породицу. Надам се да ћу и у средњој школи успјети да се изборим са својим обавезама – каже Огњен за Српскаинфо.

Фото: Приватна архива

У коју ће средњу школу, не зависи само од његових жеља, него и од процјене наставника, који годинама прате његов рад и развој. Али, која год то школа буде, Огњен ће на наставу кренути с радошћу.

А свега тога не би било да су његови родитељи, још док је био беба и мали дјечачић, одустали од борбе и пустили да све “иде како иде”.

– Нама из малих средина је много теже борити се за своју дјецу, теже јесте али није немогуће. Ево мој Огњен је доказао да и дијете са тешкоћама из малог мјеста може да се избори за своје мјесто под сунцем. Нека то буде подстицај и за другу дјецу и њихове родитеље – поручио је тата Младенко.