Година је 1900, Град свјетлости сија јаче него икад, очи цијелог свијета пуне наде и одушевљења упрте су у Париз.
Свјетска изложба ЕXПО 1900, на размеђи вијекова представљала је прворазредни планетарни догађај, мјесто гдје су велики демонстрирали своју моћ и престиж, али и прилика за промоцију малих народа и држава кроз представљање њихових културно-умјетничких, технолошких и других достигнућа.
За организацију ове гламурозне приредбе француска влада је издвојила буџет од, за то вријеме баснословних, сто милиона златних франака. Ова грандиозна смотра свјетског стваралаштва је надмашила све до тада виђено, 76.000 учесника и излагача и 51 милион посјетилаца. Међу 40 позваних земаља нашла се и мала преткумановска Србија, која је на путу прогреса снажно стресала са себе тешко османско насљеђе, пуна самопоуздања, спремна да закорачи у нови вијек, одважно је хрлила на овај париски рандез-воус са напредним цивилизованим државама Европе и свијета. За ту сврху она је уз Сену поред моста Алма изградила велељепни изложбени павиљон од 500 метара квадратних, сличан Грачаници у српско-византијском стилу, којег је посјетио и сам предсједник Француске Републике Лубе.
Стављајући акценат на обнову своје државности и славну прошлост, Србија је жарко жељела да покаже шта има и шта може, а имала је, и те како. Поред народног стваралаштва и занатства, био је врло запажен њен наступ у сфери ликовних умјетности. Сликар Паја Јовановић награђен је златним одличјем за своју историјску композицију “Крунисање цара Душана”, док је Марко Мурат добио бронзану медаљу за платно “Улазак цара Душана у Дубровник”. А када је телеграфски апарат у Београду откуцао вијест да је, уз ове награде, и српски вајар Ђорђе Јовановић добио Гран при изложбе за Споменик косовским јунацима, одушевљењу није било краја.
Уништавана дјела
О Ђорђу Јовановићу (1861 - 1953), сем уско стручних кругова, шира јавност зна недовољно, а за већину је готово потпуно непознат. Зато нам дужност налаже да послије пуних 122 године од поменутог догађаја буде речено понешто о овом изузетном човјеку и ствараоцу који је својим дјелом и те како задужио наш народ. У другој Југославији српска национална историја није била баш пожељан умјетнички мотив, а готово читав Јовановићев опус био је везан за њу. То је главни разлог што су и он и његово дјело прилично скрајнути и маргинализовани у дужем временском периоду иако се радило о зачетнику модерног српског вајарства и његовом најплоднијем и најнаграђиванијем представнику. Већ остарјели вајар није могао наћи свој израз у социјалистичком реализму, а, нажалост, пред његовим очима из политичко-идеолошких разлога склањана су и чак уништавана нека његова дјела. За разлику од њега, Паја Јовановић је избјегао такву судбину, можда и због чињенице да је урадио неколико успјелих Брозових портрета.
Овај рођени Новосађанин умјетничка је знања стицао у познатим школама и код мајстора у Минхену, Бечу, Дрездену и коначно Паризу, гдје је био ученик чувеног Шапија, уз Родена тада највећег француског вајара. У вријеме студија био је активан и као спортиста, атлетске грађе, на велосипеду (бициклу) два пута је пропутовао готово цијелу Европу. У Паризу је живио 20 година и редовно врло запажено излагао на “салону” чак 25 година.
Позирали су му француски премијер Клеменсо, генерали Фош и Манжен, виконт Фонтенеј, Огист Говен и многи други, наравно, и бројне лијепе Парижанке. Француска влада га је предлагала и за орден Легије части. По доласку у Београд оснива умјетничку школу у којој је био професор и управник, а која је временом прерасла у академију, један је од оснивача умјетничког удружења “Лада”, члан удружења “Медулин” и један од оснивача УЛУС-а.
За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1920. године. Све вријеме вриједно је стварао у гипсу, камену, теракоти и бронзи, најчешће портрете знаменитих Срба. Током дугог стваралачког вијека из његовог атељеа на Врачару изашло је на стотине радова, који су својеврсна галерија личности из националне историје. Током Великог рата “да не би био Швабин роб” пролази албанску страдију, као и његов син Александар са српском војском, док му син Мирко, архитекта, као француски добровољац гине на Марни 1915. Касније ће исклесати потресну скулптуру главе умирућег српског војника која је имала лик његовог палог дјетета. Само је болно рањено родитељско срце, помогнуто дрхтавом руком мајстора могло у камен утиснути печат патње и трагике који носи ова скулптура названа “За отаџбину”. Његови радови расути су широм Европе, а скоро да нема града у бившој Југославији у којем се није нашло понеко његово дјело. Бањалучани већ скоро деведесет година гледају шест скулптура изнад трију улаза у Бански двор које су Јовановићево дјело из 1932, као и мермерне бисте краљевског пара Карађорђевић - Александра и Марије, урађене за свечану салу Банског двора. За свој рад вишеструко је награђиван, само у Паризу је добио неколико медаља, што бронзаних и сребрних, што златних. И Петроград му се поклонио дарујући му сребрну колајну. Приликом откривања Споменика косовским јунацима у Крушевцу, ту пред окупљеним народом стари краљ, чика Пера, на груди му је закачио Орден белог орла.
Друговање с Предићем
Дуго година је присно друговао са Урошем Предићем, великаном српског и европског реализма. Старији Београђани се сјећају та два достојанствена стара господина како шетају Теразијама неким свечаним одмјереним кораком и тихо разговарају. Драгослав Николић је написао: “Била су то два чудна старца, деведесетогодишњаци, волели су се као браћа, били су заједно кад год су могли, интересантно је било гледати их када заједно шетају високи, мршави и седи - као апостоли. Седам деценија су упорно и са жаром радили, један кистом, други длетом, били су невероватно скромни и неуморни ствараоци”. Ова два српска академика, толико заслужна за нашу културу, отишла су један за другим у прољеће 1953. године. Ђорђе није могао да наџиви свог пријатеља Уроша више од пет недјеља.
У својој “Аутобиографији” је написао: “Мој српски народ ме зна, цени, поштује и воли. За њега сам живио, радио и ја се због тога поносим”. Међутим, социјалистички властодршци, културни комесари оставили су га да умре болестан, у биједи и понижењу, заборављен и избрисан из списка важеће умјетности, иако је већину својих дјела поклонио галеријама и музејима широм земље. Он 1949. пише пријатељу Јовану Микелићу: “Тражиш да дођем са болесном женом, а заборављаш колико кошта возна карта до Суботице, питаш ли се да ли имам толико новца... Пре сам радио, зарађивао и поклонио више од сто мојих радова... Матица српска има толико мојих дела, а сада ме је избрисала из реда њених почасних чланова”.
Данас на његовом бившем атељеу у Скерлићевој 6, одмах уз Храм Светог Саве, нема ни скромне плоче која би подсјећала на великог српског вајара. Његов гроб зарастао у шибље најбоље говори колико смо се огријешили од овог честитог Србина.
Споменици
Најпознатији његови радови, поред поменутог Споменика косовским јунацима, су скулптуре и споменици Јосифу Панчићу, Милошу Обреновићу, Карађорђу, Бранку Радичевићу, војводама Мишићу, Степи, Путнику, те војводи Вуку, др Владану Ђорђевићу, Кости Таушановићу, Вуку Караџићу, Змај Јови, Јовану Суботићу, Миловану Глишићу, Сими Матавуљу, Љуби Ненадовићу, Сави Текелији, патријарху Бранковићу, Николи Пашићу, хајдук-Вељку, краљу Петру И, Јовану Жујовићу, Доситеју Обрадовићу и још на стотине разних портрета, алегоријских композиција, рељефа, плакета, медаљона и медаља.
Аутор: Драган Мијовић
