У петак вече затекао сам се у Сарајеву послије полицијског сата. За овдашњег Србина непријатна ситуација чак и ако су ти иницијали ББ и сви те доле воле. Сабласно пусти град подсјети ме на онај март, давни. Приближавајући се Скендерији возио сам све спорије очекујући да ме опет зауставе, само што је сада мој страх био много већи јер је у ауту била и моја кћерка. Прошао сам. Ни Сарајево више није што је накад било, ако ко успита.

На `92. ме подсјећају и ови Кризни штабови. Исти они ратни, бескорисни, контрадикторни у властитим дилетантским одлукама и закључцима. Да имају зере образа Бихини властодршци на свим нивоима би колективно одступили са трона. Годину и кусур дана они чине све да не ураде ништа. И опет народ крив, што иде на посао, што не иде на посао јер су му забранили, а они би да иду иако им не дају. А они и даље не чине ништа. Хвале се садака вакцинама којима не можете ни започети вакцинацију. Она нема смисла ако није масовна, ако не вакцинишете милион људи. То значи два милиона доза. Биха никада неће набавити 2000000 вакцина!

Грађани се вакцинишу у сусједној држави и јавни сервис то представља као нормалну ствар, ускоро ће нам објаснити како су, заправо, они заслужни за то. Зашто да се потеже домаћи медицински кадар кад је у Србији већ све тако лијепо организовано. Није важно што је то Србија и како ко од нас њу доживљава, то је друга држава и то је ваш највећи пораз. Људи одавде бјеже за хљебом, за лијеком, за ваздухом, јер се ово више не може издурат.  

Не можемо дочекати да вама буде доста, јер вама никада неће бити доста. БН је подијелио информацију, до које су дошли новинари СБ, да је иза ММ остало десетак милиона марака. ММ је само неколико мјесеци био уз МД, остатак каријере био је високи функционер СДС, а иза њега остало 10000000 КМ, минимум. Колико ће онда остати иза ових што су на власти? Шта ће им? За мене је већи проблем што се БН позива на истраживање СБ. Има ли БН новинаре, да немају лекторе то знамо, могу ли они ишта сазнати да им не дојаве Небојша Вукановић и ево сад СБ? 

Људи умиру, људи нису бројеви, бројеви не умиру, умиру људи. Умиру и вакцинисани, јер нико није ни рекао нити да је једна доза довољна, нити је иједна вакцина 100% сигурна. То су бројеви, они не умиру, умиру људи. Прије неколико дана наш се Митрополит вакцинисао на Сокоцу, зашто то није била вијест дана? Ако вјерујете својој цркви вјерујте и свом Митрополиту. Још само да нам стигну вакцине. 2000000 доза да се почнемо враћати нормалном животу који је више јадан него нормалан, али бар неће бити кризних штабова.

Видите да више нема ни сједница Савјета безбједности. Прије су се састајали за сваке јаде, осим кад не треба одобрити бомбардовање, а сад је њихову улогу преузео кризни штаб звани СЗО. Они врхуне кад су глупе и недосљедне одлуке у питању. Ко ли уопште саставља те кризне штабове (стожере) и на ком принципу? У њима су све људи који не знају за кризу, њима је то првина, већ годину дана се не сналазе у тој новонасталој ситуацији.

Тако је било и `92. Један из СДС-а, један резервни војни официр који има униформу с титовком на тавану, један онај из СКЈ што се на вријеме прегруписао у Наше, један пензионисани позорник, једна жена ради равноправности и да води записник + један што су га послали одозго. Једина је срећа што они тада нису давали изјаве, памтимо их у анегдотама и вицевима, али у легенде нису ушли. За такво шта треба нешто и урадити.

А ове ћемо кризне штабове запамтити по томе што народу забрањују да раде. Обућар који за дан има пет муштерија је пријетња за јавно здравље!? Кад сте задњи пут били код обућара? Неке одлуке су бесмислене, али суштина је у њиховом принципијелном непровођењу. А све је почело прије годину дана. Министар цуга, пјевачи пјевају, Пољине, зезање, сјећате ли се? Вук изио магарца. Кад може он, могу сви. Коме се може, њему се и да. Видимо, нисмо ћорави. Зашто не дозволите рад баштама, стриктна правила, иста за све, а не да се људи окупљају пред кафаном, двадесет за једним столом? Занимљиво, на протестима власници кафана, као да су они угроженији од конобара. Они ионако не раде ни кад кафане раде. Они купе кајмак. Конобари нису број, они су људи.

И најважније, ни дјеца нису број, статистички параметри, него будућност, једина коју можемо изгубити. Годину дана нису саставили дана нормалне школе. Један цијели разред. У рату су кризни штабови прво отварали школе, само мало измакни од прве линије, креда, табла, дневник и ето школе. Бар смо глумили да је све нормално. Сад глумимо да је ненормално нормално. Онлајн настава даје родитељима за право да кажу како наставници не раде ништа, јер они заиста морају, ако су заинтересовани, а има нас који и нисмо, много више да раде са дјецом. А наставници раде дупло више него иначе, а није да то желе.

Нпр. како можете онлајн научити таблицу множења или писање писаних слова? Немогуће. Али морате, јер никоме није пало на памет да редукује наставне планове у складу са ситуацијом, да неке садржаје одгоди за наредну годину, да бар једном седмично ђаци могу да се посавјетују са психологом макар и на даљину, и сл. И тако на свим нивоима знања, да не спомињем клиничке вјежбе на медицини, нпр. Отуда ово поређење из наслова, онлајн настава је као посна сарма, исто изгледа, али је чак и кисели купус не може учинити укусном. 

Пристигли су нам за кадрове ти ратни ђаци. Начелник једне источносарајевске општине, млад, виђен, школован, рече да се спорт у наше мало мисто враћа на „мала врата“. Можда је тај дан радио снајпер у његовој махали, можда је пао снијег па дјеца нису могла до школе, али опет имао је кад научити да нам тим фразеологизмом поручује да се спорт враћа неким споредним, сумњивим каналима, у што бисмо још и повјеровали да у томе не учествују Градоначелник и предсједник Н/ФСБиХ. Замислите кад ове онлајн генерације дођу на власт и крену да се фрљају. И опет ће за све бити криви учитељи који као и вазда нису радили свој посао. 

Аутор: Саша Кнежевић

Напомена: Став аутора текста није став редакције портала Катера.