Док сам била млађа и док је мени и мом сада покојном супругу Ристи, кућа била пуна чељади, радости и весеља, имали смо и по 70 приплодних оваца, пет крава, пун свињац и ћумез кокошака. У ово вријеме кад сам остала сама, у мојој штали и тору је једна крава и теле, нешто кока и десетак оваца са једним овном, прича бака Миља, коју многи зову још и Зорка, Лошић (78) из села Горње Осово недалеко од Рогатице.

- Иако сам, због старости и свега оног што године носе, спала на десетак оваца, оне ме из године у годину „тјерају“ да их имам више. Сваке године на свијет углавном доносе по двоје јагњади, а једна је чак донијела и четворке, да би у досадашњем дијелу овог љета господњег четири од 10, колико их тренутно имам, донијеле деветоро јагњади. Три су се облизниле и једна, моја Јабука, у четвртом јагњењу, родила је живе и здраве тројке. Ради се о три женска јагњета, три дјевојчице, којим сам ја дале имена – Дуња, Вишња и Трешња.

Она додаје да већ имају 15-так дана и да уз пажњу брижне мајке и њено храњење флашицама, добро напредују.

- Отеле су се и већ се међусобно играју, као и сва друга дјеца. Лијепо их је гледати кад се на раном мартовском сунцу играју са осталим јагњадима - додаје бака Миља на чијим већ увелико крхким женским леђима стоји кућа Ристе Лошића, у своје вријеме угледног човјека и домаћина, чији је јединац син Саво у 26-тој години погинуо као борац Војске Републике Српске (ВРС) током посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата.

Миљином супругу Ристи, срце од туге и жалости за јединцем стало прије седам година.

Бака Миља, сузних очију и тихо, да се једва чује, прича још да сада живи и покушава да сачува имање за унука Игора, сина њеног погинулог сина Саве, који живи у Аустрији са породицом. У Миљином срцу је и унука Жељана, кћерка покојног Саве, која са породицом живи у Добоју, и сви остали из њене велике породице.

За све њих врата бакине куће у њиховом Горњем Осову су широм отворена. О срцу ове крепке и још увијек вриједне старице да се и не говори.

Пише: Сретен Митровић