Без обзира на то гдје живите, у данашње вријеме је велики изазов имати породицу – првенствено због финансија.

Иако би многи можда помислили да су расходи највећи у САД или западним земљама Европе, истина је да се Америка налази негдје на средини скале.

Негдје на сам врх је избила Кина, као једно од најскупљих мјеста на свијету за подизање дјеце. Прво мјесто припада Јужној Кореји, према параметру “одгајање дјетета од рођења до 18. године живота”, и мјерено као проценат бруто домаћег производа по глави становника.

То показује истраживање "Yuwa Population Research"-а, а пише CNN.

БДП је, наиме, најшира мјера економске активности једне нације. Кина је на другом мјесту, а слиједи Италија. Сједињене Државе се налазе у средини 14 најскупљих мјеста, између Њемачке и Јапана.

Међутим, у смислу апсолутног износа потрошеног новца, Кина је једно од најјефтинијих мјеста за рађање дјеце. Али све је релативно.

- Ако те податке прилагодимо проценту просјечног расположивог дохотка, Кина постаје најскупље мјесто за подизање дjeце - рекли су истраживачи.

Зашто је подизање дјеце на Далеком истоку толико скупо?

Велики дио тога чине трошкови образовања и цијена и доступност неге када је дијете у млађим годинама. Предшколске услуге у Кини су донедавно биле углавном приватне.

За подизање дјетета до 18. године у Кини је потребно више од 75.000 долара, а још 22.000 долара за школовање на универзитету, додаје ЦНН, и пореди са Америком:

- Иако то звучи као много јефтинија школарина него у САД, постоји кључна разлика – у многим другим западним земљама, студентски зајам који даје држава је чешћи, а терет се скида са родитеља и пребацује на саму дјецу - кажу аналитичари.

У Америци, на примјер, 55% студената основних студија дипломирало је са дугом у академској години 2019-2020.

Законодавци имају много опција да смање трошкове рађања дјеце, укључујући субвенционисање бриге о дјеци како би се ограничио јаз између људи у различитим класама прихода.

Пекинг се већ укључује, како би подучавање након школе учинио приступачнијим. Сљедећи на листи би могли да буду трошкови јаслица и вртића, додаје се.

Родитељи једне трећине дјеце желе да она иду у обданишта, али само 5,5 одсто то може да обезбиједи, пише у извјештају.

Такође, стопе наталитета у богатијим земљама имају тенденцију да буду ниже него у земљама у развоју. Ово је познато као “демографско-економски парадокс”, што значи да они са више средстава бирају да имају мање дјеце од људи са нижим примањима.

Како се Кина економски развија, врло је могуће да ће упасти у демографско-економски парадокс, баш као што то чине многе друге развијене земље, а наталитет би могао пасти на нижи ниво него што су многи очекивали, констатовали су аналитичари, преноси Телеграф Бизнис.

Кинески парови чак и сада нерадо имају више од једног дјетета, због високих трошкова подизања дјеце. Док се чини да парови у западним земљама желе двоје до троје дјеце, на истоку је тај број мањи. Поврх тога, опада и број бракова.

Али, у азијским културама је имати дјецу ван брака – много ређа појава у поређењу са Западом.

Демографски трендови попут наталитета утичу на пословање и економију једне нације.

Старија популација има проблем да “одржи корак” са својим системима социјалне заштите, укључујући социјално осигурање и јавне пензије, јер радно становништво опада. Демографски трендови такође утичу на компаније и акције.