Његова светост патријарх српски Порфирије данас је у Саборној цркви у Београду служио помен блаженопочившем патријарху Викентију, који је био 42. поглавар Српске православне цркве.

Викентије је изабран за патријарха српског 1. јула 1950. године. Као патријарх српски успоставио је везе са осталим сестринским православним црквама, које су усљед разних прилика биле доста ослабиле, саопштено је из Српске православне цркве.

Ријешио је питање социјалног и пензионог осигурања свештенства, јер је црквени пензиони фонд након рата одлукама државних власти ликвидиран.

Поред свих својих црквених послова, патријарх Викентије се од младости бавио науком и био врло активан у Историјском друштву Војводине, које је прије рата издавало "Гласник Историјског друштва", а једно вријеме је, док је био архиђакон, био и уредник овог угледног часописа, који је око себе окупљао најбоље српске предратне историчаре.

Патријарх Викентије умро је 5. јула 1958. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.

Он је рођен је као Витомир Проданов 1890. године у Бачком Петровом Селу. Замонашио се 1917. године у манастиру Бездину, а у чин ђакона рукоположио га је 12. септембра у темишварској Саборној цркви епископ Георгије. За архиђакона је произведен 1932. године.

Будући да се увијек интересовао за науку, уписао се на Филозофски факултет у Београду, гдје је дипломирао 1929. године на групи Историја Срба, општа историја и историја Византије.

У чин презвитера рукоположен је 18. новембра 1929. године, а 20. новембра је произведен у чин архимандрита.

На основу конкурса је 1932. године изабран за главног секретара Светог Архијерејског Синода, а 1936. године за викарног епископа марчанског.

Хиротонију над архимандритом Викентијем извршио је патријарх српски Варнава у београдској Саборној цркви.

Епископ Викентије остао је и као викарни епископ на дужности главног секретара Синода све до избора за епископа злетовско-струмичког 1939. године, а руководио је администрацијом Охридско-битољске епархије, док није протјеран од стране Бугара из Штипа 1941. године.

Југословенски комунисти послије Другог свјетског рата нису му дозволили да се врати на своју епархију.

По изричитој жељи епископа жичког Николаја, епископ Викентије га је замјењивао у Жичкој епархији од 1941. до 1947. године.

Када је васпостављена самостална Епархија сремска управљао је њоме у својству администратора од 1947. до 1951. године, до избора за патријарха.