„У сну понекад свратим у Сарајево, лепи град“ (Д.Г.)

Када се младе и лијепе ТВ новинарке јаве уживо из Пала, увијек направе забуну код гледалаца у Републици Српској, јер јутарњу мисао заврше најавом да ће се кроз сат времена јавити поново, али из Источног Сарајева!? Како ће тек гости који долазе први пут на Јахорину схватити таблу „Град Источно Сарајево“ која је постављена између Хан Пијеска и Сокоца!? 

Било је јасније и таман смо се били привикли на израз Српско Сарајево, али, кажу,  немамо право...  Термин Источно Сарајево је прихваћен само у ЈУЖНОМ дијелу Сарајева, а становници Сокоца и Пала никад нису прихватали те перипетије око овог и оног Сарајева, иако су те двије општине, уствари, источно од Башчаршије и Извршног вијећа (Мариндвора). Они за себе кажу да су из Сокоца и из Пала. Какво више, црно Сарајево!? 

Уосталом, гласиначка култура из бронзаног и жељезног доба (1800-800 год. п.н.е.) је старија и од Сарајева и од било које вјере па и нације, а поготово од турцизма „сарај.“

У средњем вијеку, прије доласка Османлија на ову територију, овдје, у долини Миљацке, Праче и Биоштице,  је била Земља Павловића, познате српске властеле, коју је закопитио Павле Раденовић, а синови Павловићи проширили, али касније и изгубили.  Одиђед је био град на ушћу двије Миљацке, Градина на врелу Миљацке, Павловац код Праче, Борач код Месића (Рогатица), Кнежина крај Биоштице и др.

Поглед на Пале са Градине Павловића

Чак су и Турци, кад су освојили и уништили ове градове (градине) ову област звали нахија Павли, по којој су Пале добиле назив. Наши стари су доскоро говорили да су били у „Палима“. Веома често је и данас овдје  презиме Павловић, топоними Павловац, Павлово врело и тако даље, па ћу ја у даљем тексту, убудуће, користити термин „ПАВЛОВГРАД“ умјесто овог збуњеног Источног Сарајева, које ме досад асоцирало на периферију (типа Јужни Бејрут, Источна кинеска четврт). Павловград, као Мркоњић Град, Димитровград, као Београд, Волговград, као Нови Град или бивши Титоград и Лењинград. Надам се да дијелим и вашу жељу да коначно имамо свој град и да му ми дамо име. 

Потпуно је разумљиво да су све бивше Сарајлије сјетне и сујетне над предратним градским животом, да ламентирају (јадикују) над Кошевом, Грбавицом, ондашњом Илиџом, позориштем, Земаљским музејом, трамвајском жицом, Васом Мискином, фабрикама, Првим мајем, 29. новембром, Башчаршијом, али и за заједништвом „Титовим пионирима и братством и јединством“, за радним временом (само) од 7-9 ујутро. 

Међутим, за просутим млијеком не вриједи жалити. Тада, по попису из 1991. године, у том предратном Граду живјело је 157.143 Срба плус 56.470 Југословена. Сада, по попису из 2013. године, званично, свега је 3,78 посто било Срба у федералном Сарајеву.  Незванично, много их је тренутно мање, само стари и усамљени, а српске дјеце у основним сарајевским школама практично нема. Отишли су: и Андрић и Меша, и Чола, и Брега, и Неле, и Ђуро, и Јадранка и Душко, Папе, Кустурица...И љекари и универзитетски професори, и фудбалери и кошаркаши...мајстори, трговци, подстанари... Мајке су понијеле кости убијених синова и мужева.

„Молим те, Боже, да прођем кроз сваки лепи град, Само не дај ни у сну да прошетам кроз Сарајево“ (Д.Г.) 

Остали су само сарајевска зимска магла, илиџанска алеја ( по којој шетају Арапи са по 10-оро дјеце и више жена) и Вјечна ватра коју је СФРЈ запалила. Нема више Сарајева, само Казани. Само смо џаба кречили. 

Капија града Источно Сарајево

Око оне источносарајевске забуне, („Павловграда“) треба појаснити и поједноставити, да су то, уствари, само три здраве (самодорживе) општине: Соколац, Пале и Лукавица, које су раздвојене планинама Романијом и Требевићем. Све остало су нијансе, сиве боје. Актуелни градоначелник, гдин. Ћосић је лично најављивао рационализацију општина и помињао нови закон о локалним самоуправама.

Не може та силна администарација  опстати ни по европским законима ни по џепу становника, ни по глави пензионера, ни по плати у реалном сектору, ни код нас, ни у цијелој БиХ.  А тек кад дођу на ред кантони...владе, министри, директори, функционери, ухљеби, секретарице, возачи, савјетници, агенције... Морају доћи на ред и то брзо. И у сеоској продавници се не може вјечито записивати, на вересију. 

У „Павловграду“ живи званично 61.516 грађана. Рогатица са 11.603 становника је некад била у саставу Српског Сарајева, али, зачудо издвојила и остала усамљена и сиромашна (иако питома) између Подриња и Сарајевско-романијске регије. Град Борач и Варошиште припадају Месићима (општина Рогатица) у долини ријеке Праче и било би сасвим логично и територијално компактно, да се и Рогатица прикључи „Павловграду“, јер је то увијек била Земља Павловића. 

Најважније је знати шта хоћемо. Повратка дефинитивно нема већ 25 пуних година. Сарајевски Срби су се разасули и расејали широм свијета, али помало купују станове у Лукавици и у Палама, да се врате, кад се пензионишу. Већа половина „Павловграђана“ су, уствари, бивше Сарајлије. Гради се Павловград, посебно ужи дио „двојке,“поскупљују станови у Лукавици, Добрињи, Младицама, Палама, апартмани на Јахорини. Зимским викендима је ту и по 10.000 туриста, а у току школске године и неколико хиљада студента, свакодневно. Планирана је брза цеста преко Романије, а, нажалост, потпуно погрешно урађен заобилазни „стратешки“ пут иза Требевића, који готово нико не користи. 

Могли смо за те паре пробити тунел испод Требевића. Постојао је одавно пројекат тунела (2,5 км) од Довлића до Враца.  Ако градске власти знају шта хоће, шта је приоритет и ако има мало храбрости, тунел би се могао завршити за двије године. Спајањем доњег дијела Града са Палама, добило би се уже језгро „Павловграда“ од око 50.000 грађана. 

Грб династије Павловићи (Павла Раденовића)

Бутмирски аеродром је дошао у сред града и мали је за потребе цијеле БиХ. Сарајевска магла и смог га практично сваке године по два мјесеца чине неупотребљивим. Одавно се зна да сваки аеродром, ради безбједности и буке мора бити ван ужег дијела града.

Постоје два идејна пројекта за БиХ аеродром и то: „Аеродром Сарајево-дестинација Високо“ и „Аеродром Сарајево-Дестинација Соколац“ БиХ  тражи рјешење за државни аеродром, а и досад смо сви, углавном,  летјели с Бутмира и ми они. И Сарајлије и „Павловграђани“ морају полијетати у далеке богатије земље, али и враћати се да добро проживе пензију од 1000 евра. Биће ваљда и туриста. Неке шансе се не смију пропусти, јер нeће бити друге. Крупан залогај? Али на аеродрому се може запослити више хиљада различитих радника. 

Да ли ће пут Сарајево- Београд заобићи „Павловград“? 

 Да ли знамо шта хоћемо? Да ли знамо шта и како можемо? Дјеца нам, ионако, већ одлазе, транзитом преко Бистрика и сједају у аутобуске линије преко залеђене Романије.  Не би ме изненадило да почну да се придружују азијатским, босоногим, колонама. 

Аутор: Слобо Ковачевић, у марту 2021. 
              Павловград