Главна карактеристика горе Романије је велика стјеновита баријера чији поједини дијелови носе имена Равна, Орлова, Црвена, Црна, Ђева и Велика стијена. Располаже великим количинама воде, разноликом шумом, биљкама и животињама. Планина Романија је позната још и као "Хајдучка гора" због бројних прича које слушамо и преносимо и данас. 

Митови о хајдуцима, јунацима и другима су бројни и данас се преносе са кољена на кољено. Свакако најпознатији је мит  о Старини Новаку, а сачували смо га у епским пјесмама.

Подно Романије се налази град Пале, на југу је планина Јахорина, а на истоку Гласиначко поље. Подно стијена се налази Новакова њива, лијеп пропланак идеалан за камповање. На овом пропланку се сваке године организује Ђурђевдански уранак. У близини је Новаковo врело, извор хладне и чисте планинске воде.

Изнад њиве и извора у стијенама је природа изњедрила малу пећину, дубине око десет метара, а висине и до седам метара. Ова пећина се назива Новакова пећина.

Испод стијена Романије у близини се налази и Царски пут, који је у средњем вијеку од Сарајева, преко Паљанског поља, поред стијена и даље преко Гласиначког поља, водио према Дрини и даље у Цариград. На путу је подигнут и зазидан извор, који народ назива Цареве воде. Ово је најпознатији извор у ширем појасу. Некада је овај извор био мјесто одмора бројних каравана, који су застајали да се освјеже и окрепе хладном романијском водом.

Други пут према Цариграду је водио из Сарајева преко Мокрог па много тежом стазом, куда данас иде магистрални пут Сарајево - Соколац. Овај пут је био много безбједнији за караване. Мокро је у то вријеме било највеће варошиште у паљанској општини. 

Пут преко Царевих вода није био безбједан. Караване су нападали и пљачкали хајдуци. Хајдуци су прилазили чак и до ушћа Паљанске и Мокрањске Миљацке, па су Турци у Сарајеву формирали јединице за заштиту каравана које су се називале Дербенџије. Дербенџије су обезбјеђивале уске пролазе и штителе караванске путеве, па је мјесто Дервента, неколико километара од Пала према Сарајеву по њима добило име.

Пећина Старине Новака се налази на 1550 метара надморске висине, а до ње се углавном долази планиниским путељцима који су данас маркирани и обезбијеђени. Цијела планина Романија обилује углавном зимзеленом шумом. Највиша тачка планине Романије је Велики Лупоглав са надморском висином од 1652 м.

Новакова пећина је коришћена за становање и заштиту од када човјек хода и постоји на овим просторима. Пећину су користили Илири, Келти, Римљани, Словени, али и румунска - влашка племена која су у неколико наврата насељавала подручје Романије. Племена су углавном била мирољубива и бавила су се сточарством.

Старина Новак је историјска личност из друге половине 16. вијека, поријеклом из Смедерева. У српској и румунској култури се и данас слави као народни јунак и ослободилац, због бројних ратних успјеха против Турака на подручју данашње Србије, Републике Српске, Румуније, Молдавије и Бугарске.

Новаков брат Радивој и син Груја, као и још неки чланови њихове породице, такође су били истакнути хришћански официри 16. вијека у борби за ослобађање Балкана од исламизације и Османског царства.

Хајдуковао је по Србији и Херцеговини, али се најдуже задржао на Романији и као ријетко која личност оставио у народу дубоког трага. 

На Гласинцу се много прича о хајдуцима који су четовали на Романији, а највише о самом Старини Новаку који је по народном предању ту хајдуковао са својим братом Радивојем и синовима Татомиром и Грујицом. 

Иако нема писаних вијести о томе да је био на Гласинцу у народној пјесми се вели за њега да је „Од Гласинца, поља широкога, са високе горе Романије“.

Године 1926. дошло је до преноса костију Старине Новака у заједничку гробницу, у порти цркве у Палама.