Јованка Пејић, која је у протеклом рату изгубила сина Бојана, изјавила је Срни да је егзодус сарајевских Срба једна од највећих трагедија које су задесиле српски народ у посљедњем рату и да многи у Републици Српској нису свјесни колику су жртву поднијели Срби из Сарајева.

Пејићева напомиње да је супруга, двојицу синова и њу почетак рата затекао у Сарајеву, те да су у почетку вјеровали да ће сукоби трајати само неколико дана, због чега су остали у стану.

- Могли смо отићи, али смо жељели остати са комшијама. Мислили смо да ће све трајати четири или пет дана. Када смо видјели да борбе не престају, одлучили смо да се пребацимо на Илиџу, гдје су нам били родитељи и гдје нам је било мјесто - навела је Пејићева.

На Илиџи се пуцало даноноћно

Она је испричала да их је један комшија Бошњак пребацио до зграде "Енергоинвеста", одакле су наставили пут до Илиџе, гдје су се убрзо суочили са ратном стварношћу.

- На Илиџи је рат трајао 24 часа. Дан и ноћ се пуцало са свих страна - из Бутмира, Храснице, Соколовић колоније, са Игмана, из Сарајева и Отеса. Гинуло се, људи су остајали инвалиди, породице унесрећене. Само чујете врисак и кукање - присјетила се Пејићева.

Она је истакла да су становници Илиџе четири године бранили своја огњишта и да, упркос жестоким нападима, непријатељ никада није успио да уђе у ово мјесто.

- Наши борци су се борили срцем и душом. Било је и избјеглица из других крајева, али су Илиџанци, који су ту живјели генерацијама, бранили своје мјесто као своју кућу - рекла је Пејићева.

Са погибијом сина у кућу нам ушла туга

Према њеним ријечима, најтежи тренутак за њену породицу био је 26. маја 1994. године, када је у борбама погинуо њен син Бојан, тада двадесеттрогодишњак.

- Када су нам јавили да је погинуо начелник батаљона Обрад Попадић, знала сам да је и мој Бојан страдао, јер је био уз њега. Рекла сам мужу да је и наш син погинуо, али он није могао да повјерује. Након петнаестак минута стигла је и потврда. Тада је у нашу кућу ушла туга која никада није отишла - испричала је Пејићева.

Пејићева је навела да је њен син био сахрањен у породичној гробници на Врелу Босне и да је породица свакодневно одлазила на гроб.

- Свако од нас је на свој начин носио тугу. Ја сам ноћу излазила на степениште, мислећи да ћу чути Бојана како долази кући. Свакодневно смо одлазили на гроб, као да смо предосјећали да нас чека још већа трагедија - рекла је Пејићева.

Пејићева је истакла да никада неће заборавити ријечи свог сина које је често понављао: "Шта је, мајко? Хоћете Републику Српску, а да вам сва дјеца буду жива? Не може!"

Дејтон и одлука да се и мртви изнесу

Након потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године, присјетила се Пејићева, шест сарајевских општина, укључујући Илиџу, припало је Федерацији БиХ, због чега су Срби били приморани да напусте своја вјековна огњишта.

- Нико није могао да повјерује да ћемо морати отићи са Илиџе, коју смо четири године бранили. Сви смо се питали шта ће бити са гробовима наших најмилијих - навела је она.

Испричала је да су породице тим поводом одржале састанак на Јахорини са тадашњим руководством Републике Српске, који је предводио предсједник Народне скупштине Републике Српске Момчило Крајишник.

- На том састанку разговарали смо шта да радимо са гробовима наше дјеце. Донесена је одлука да се на Сокоцу формира војничко спомен-гробље гдје ће бити пренесени посмртни остаци погинулих бораца - навела је Пејићева.

Она је рекла да им је на том састанку обећано да ће бити обезбијеђени камиони и сандуци за преношење посмртних остатака, као и све што је потребно за реализацију тог посла.

- Иако је туга била огромна, након тог састанка смо бар знали гдје ће наша дјеца почивати - присјетила се Пејићева.

Откопавање и друга сахрана на Сокоцу

Пејићева је истакла да је откопавање и преношење посмртних остатака био један од најтежих тренутака у животима породица погинулих бораца.

- На Врелу Босне била су сахрањена 22 момка. Када смо дошли да откопамо ковчеге, чуло се само кукњава, врисак и плач. Мој син је био сахрањен годину и десет мјесеци. Први пут када сам га сахрањивала могла сам га загрлити и пољубити, а тада више нисам могла ни да га видим - испричала је Пејићева.

Она је описала да је колона људи, камиона, аутомобила и трактора која је кренула према Сокоцу била непрегледна и да је пут трајао више од 24 часа.

- Био је хладан фебруар, али наша срца су била још хладнија јер смо са собом носили ковчеге наше дјеце. Поред камиона су ишла дјеца, старци, водила се стока. Нисмо осјећали ни глад ни жеђ, само жељу да стигнемо на Соколац и још једном сахранимо своје најмилије - рекла је Пејићева.

Она је и данас захвална становницима Сокоца, који су, како је рекла, долазили са лопатама, крамповима и мотикама да помогну породицама да укопају своје најмилије.

- Као да их и данас гледам како долазе низ ледину да помогну. То никада нећу заборавити - истакла је Пејићева.

Унук Бојан и унака Бојана дали снагу за нови живот

Пејићева данас живи у Источној Илиџи са млађим сином, који је након рата добио двоје дјеце која поносно носе стричево име - Бојан и Бојана, која су јој дали снагу да настави живот.

Она је поновила да је мало људи у Републици Српској свјесно шта су Срби из Сарајева преживјели и колику су жртве поднијели да би Српска данас постојала.

- У многим мјестима након Дејтона се играло и пјевало, што је и разумљиво јер је рат завршен. Али, овдје се плакало. Зато је важно да се наша жртва поштује и да се Република Српска сачува - поручила је Пејићева.