Након кукавичког и неуспјешног напада на Српску Илиџу 22. априла 1992. године, муслимански фундаменталисти потпомогнути усташким бојовницима су опет 14. маја 1992. године покушали заузети српску територију Илиџе, нападајући из више праваца (Стојчевца, Храснице, Соколовић Колоније, Бутмира, Ступског брда, Отеса, Бара и Сокоља). Српска Илиџа је имала изузетну стратешку важност за сарајевско ратиште. Знали су то и муслиманске џихадлије, али и руководство Српске Илиџе. Зато је одбрана Српске Илиџе била од неизмјерне важности за даља ратна дешавања на овом простору.

Иако формирање Војске Републике Српске и припадајућих бригада реално није могло бити завршено у кратком времену (ВРС је формирана одлуком Народне Скупштине Републике Српске 12. маја 1992. године) српски борци су спремно дочекали непријатеља  и нанијели му огромне губитке у живој сили и МТС-у. Према подацима којима располажемо у нападу који је трајао више од дванаест сати, од 5.08 ујутру до 17.30 навече, погинуло је преко седамдесет фундаменталиста. У овом нападу непријатељ је користио тешку артиљерију и оклопна средства, а ширећи дезинформације путем медија и радио-везе и пласирајући лажне вијести о тзв. „паду Илиџе“, настојао је унијети пометњу и деморалисати српске браниоце и народ.

Међутим, свјесни да бране своје домове и породице и да не смије и не може бити узмицања, Илиџанци су се одупрли далеко бројнијем непријатељу и сачували Српску Илиџу. Тог 14. маја 1992. године рањено је педесет бораца, а за Српску Илиџу и Републику Српску животе су дали:

Анђић Сава,

Анђушић Ненад – Мишко,

Јањић Драгиша,

Климента Душан,

Ковач Перо,

Радмиловић Данијел,

Радовић Перица,

Савић Горан и

Томић Александар.

Преузимање текста или фотографија, без одобрења аутора је строго забрањено!