У интервју за портал Nacional.live директорица БХРТ радија Пејка Медић открива ко је она, своје поријекло, какве борбе води и зашто то ради. Интервју преносимо у цјелости.

Ко је Пејка Медић?

-Јањанка, рођена у Јајцу. Из породице која је и са бакине и са дједове стране страдала у Другом свјетском рату. Име сам добила по баки Пејки, која је једина преживјела усташки покољ јер је у то вријеме била удата за мог дједа и живјела на планини Виторог у Јању. Цијела њена породица, педесетогодишњи отац Милан, мајка Вида са 40 година, три брата : Момир који је имао само 5 година, Бошко који је имао 10 година и дванаестогодишњи Драгоја, као и сви чланови њене фамилије Ракита убијени су 1941. године у селу Бабин До, заселак Кичелово брдо у Јању. Цијели њен живот био је тежак. Осим што је остала сироче, прошла је заједно с дједом голготу и након Другог свјетског рата. Дједа, Владу Медића комунистичка власт неоправдано је сумњичила за издају и прогонила на разне начине. А заправо им је сметала побожност породице Медић и приврженост Српској православној цркви. Дјед Владо је 1947. са својим оцем Цвијом ухапшен и одведени су у травнички затвор, потом је дјед премјештен у затвор у Столац, одатле у Београд, па на Голи оток. Преживио је голооточку голготу, али је до краја остао одан својој вјери и свом народу. Породица Медић је након Другог свјетског рата чувала у својој кући црквено звоно са порушене цркве у Стројицама све до њене обнове, када је опет постављено. Породична задруга Медић у селу Стројице била је позната у бившој Југославији као посљедња породица која је била организована на тај начин. Посебно је било изражено узајамно поштовање свих чланова задруге. Када је 1971. године задруга престала да постоји бројала је 74 члана. Звали су их Велики Медићи. Из те породице потичем ја. Моја друга бака Милева, мамина мајка у Другом свјетском рату изгубила је мужа, Момира који је био у обезбјеђењу Јосипа Броза Тита. Бјежећи од усташа 1941. године у Бабићима у Јању настрадао јој је и четворогодишњи син Милан. Она је преживјела, носећи у збјегу пред усташама у наручју једногодишњег сина Јову. И њеног оца Максу су убиле усташе у Јајцу 1941. године. За геноцид који је почињен над свим мојим прецима у Јању и Јајцу никад нико није одговарао. Иако су бројна страдања и трагедије обиљежиле животе мојих породица и с очеве и с мајчине стране, радост су доносиле нове генерације. Моја бака Милева, након удаје за мог дједа Душана, добила је још троје дјеце, најмлађа међу њима је моја мама Рада. Ваљда је то све живот, временом научимо да праштамо, у тишини да се молимо за покој душа настрадалих али никад не заборављамо.

Поносна сам на своје поријекло и све борбе које су водили моји преци. Сигурна сам да нису биле узалудне. Генерално, цијели наш живот кроз вјекове је стална борба.

Иако је данас у времену у којем живимо, много лакше гледати само властити интерес, не ”замјерати се” ником, а поготово “моћнијим и јачим”, ја сам ипак одабрала тежи пут, борећи се свакодневно за истину, правду и основна људска права. Дубоко вјерујем да је тај пут једини исправан иако због тога већ годинама трпим различите пријетње, од оних да ћу бити протјерана из Сарајева и БХРТ-а до позива на линч, пребијање, силовање и убиство. Моје поријекло и васпитање ми не дозвољавају да погнем главу и одустанем од борбе за истину и равноправност, у конкретном случају, мог, српског народа у јавном сервису који би по закону требало да буде сервис свих грађана, самим тим и свих народа у БиХ. Мислим да је садашњи јавни сервис далеко од тога. Ја нисам именована на функцију на којој се налазим да оптужујем било кога за стање у овој медијској кући, ни оне који су раније учествовали у доношењу лоших одлука ни ове који то сада раде. Али морам да укажем на чињеницу да без српских гласова у заједничким институцијама БиХ није могуће учинити ништа. И то знају сви који су радили у институцијама и предузећима на нивоу БиХ. Није само гласање “за” и “против” улога српских кадрова у Сарајеву. И окретање главе од онога што боли наш народ је велика одговорност, за шта треба да се одговара – пред народом или пред Богом. Ја се не плашим ни једног од ова два суда. Сви у Републици Српској морају да схвате и прихвате да се Српска брани у Сарајеву. Зато национална политика Републике Српске мора да подразумијева најобразованије и најморалнији Србе на најодговорнијим позицијама у Сарајеву. Само тако БХРТ може да буде и наш сервис, односно заједнички. Досадашња подршка водећег кадра БХРТ- а из Републике Српске, конкретно чланова у Управном одбору није била довољна, а то нажалост није ни сада. Чланство у Управном одбору не би смјело да се своди на појединачне и личне интересе.

Како сте одабрали новинарство као свој животни позив?

-Што се тиче моје професије, да ћу бити новинар знала сам још као дијете. Често би мој дјед Владо препричавао да сам као дјевојчица на питање шта ћеш бити кад одрастеш одговарала – новинар. Ја се тога и не сјећам али вјерујем да је тако било. Иако је мој, сад, већ нажалост покојни, професор српског језика и књижевности у бањалучкој Гимназији, Тихомир Левајац најискреније желио да кренем његовим стопама, ја сам се ипак одлучила за новинарство. У гимназијским данима већ сам имала препознатљив књижевни стил и вјероватно бих да нисам постала новинар била књижевник. Некад сам активно писала, чак сам објавила и збирку поезије ”Јавна тајна”. Рад у информативном програму често “отупи” осјећај за књижевност. Надам се да ми је професор Левајац опростио што нисам испунила његова очекивања. Новинарство сам уписала са 17 година, прву годину сам положила у јунско – јулском року, за само мјесец дана и почела хонорарно да радим као новинар у Информативном програму Радио телевизији Републике Српске. Дипломирала сам 1. јула 2003. године, са непуне 23 године живота.

Да данас имате двадесет година и да поново можете да бирате, да ли би поново изабрали новинарство?

-И да поново могу да бирам изабрала бих исто. Новинарство није занат, новинар се не постаје, новинар је начин живота, новинарство се живи сваки дан.

Зашто је за људе гдје радите Пејке Медић проблем?

-Осим што указујемо на туђе бриге и проблеме, ријетки међу нама се искрено боре и за наша права, права новинара. Ја сам и данас, иако обављам фукцију директора радија, у дубини душе синдикалац. У РТРС-у сам била предсједник Синдикалне организације, и то уђе у крв исто као новинарство. Многе битке сам водила и многе побједе изборила, тако да ми ни ово што доживљавам у Сарајеву није ништа изненађујуће, јер имати став и чврсто га бранити, бити у мањини и бити гласан кад многи ћуте, данас није баш популарно. Многи кажу да сам храбра, ја ипак мислим да сам само принципијелна и брутално искрена у времену кад то није баш лако бити, кад је чак и непожељно. Нисам се никад уклапала у туђе жеље и циљеве, јер знам да ми је Бог дао терет који могу поднијети и да је моја мисија важнија од било каквих и чијих краткорочних интереса. Живим и радим достојанствено, часно и поштено јер чист образ и слободно мишљење немају цијену. Сигурно ми није лако али умијем ја да се носим с ”чаршијом”, што сам доказала протеклих година. Издржала сам и достојанствено поднијела све притиске и пријетње.

Многи пријатељи ме питају од чега сам, како све издржавам?

У протеклих пет година често сам била усамљена у борбама за равноправност српског народа и истину о српском страдању у БиХ. У сарајевским медијима означена сам као четникуша, дежурна мрзитељица, директорица која на фб профилу честита Дан Републике – 9. јануар и тиме угрожава функционисање јавног сервиса, све до таблоидних наслова ”мала од скандала” што је у неку руку можда и симпатично, с тим да нисам мала, професионално радим свој посао, а једино скандалозним сматрам понашање дежурних ”чаршијских аналитичара”, који годинама пласирају бројне лажи о мени. Нажалост, већина тих лажи, потиче и од појединаца из куће у којој радим. Против њихових лажи борила сам се и данас се борим само истином и знањем. То поврђују и судске пресуде у моју корист. А одговор на питање како сам све издржала сигурно лежи у мојим генима, што би рекао колега, Синиша Пепић ” пркосан је и слободарски тај Јањ”. Неправде ће бити, док је свијета и вијека, али на нама је, млађим генерацијама, да у овим тешким временима за српски народ, сачувамо тешко стечену слободу, достојанство, образ и част.