Често чујемо старије људе како с љубављу говоре о временима некадашње Југославије. Они који су рођени педесетих и шездесетих година прошлог вијека се сјећају тог периода с посебном носталгијом, називајући га "Титин вијек". Они са сјетом препричавају приче из своје младости.

Шта год да мислимо о том периоду, када загледамо старе фотографије, несумњиво је да сви на њима изгледају опуштено, безбрижно и спокојно.

Носталгија за тим периодом често доводи до сјећања на заједништво које је тада постојало међу људима. У то вријеме, дружење је било важно и људи су налазили радост у једноставним стварима као што су разговори са комшијама или одласци у локалну продавницу. Сви ти тренуци су доприносили осјећају заједништва и припадности, стварајући јединствену атмосферу која је тешко реплицирати у данашњем убрзаном свијету.

Како је изгледала мода у Југославији?

До одређеног тренутка сматрало се да у Југославији није било широке палете моде. Жене су морале уложити максималне напоре да изгледају лијепо - јер полице продавница нису биле пуне као данас! Данас, када можемо тврдити да има превише одјеће, обуће и додатака на полицама бутика и у нашим орманима, тешко је вјеровати да наше баке и маме прије 50-60 година нису могле себи приуштити нове хаљине или једном мјесечно нови пар патика.

Највише новца се давало на кројаче

У условима потпуног дефицита, жене су носиле ципеле за број или два веће или мање (само да пронађу неке), стављајући комадић вате или лијепећи пете, да не би исјекле ноге до крви. Трошиле су све паре на услуге кројача у кројачници (добар кројач био је драгоцјен као злато) или су саме шиле: прво према узорцима из часописа "Кројење и шивење", а мало касније прешле су на њемачки Бурда Моден.

Жене су од доступних ресурса кројиле одјећу

Прикажући изузетне дизајнерске способности, жене у Југославији су стварале модне комаде користећи доступне ресурсе: елегантну хаљину од очеве или мужеве кошуље, чипкане волане на блузи, од чипкастих јастучница.

У то вријеме, постојала је шала да је једина препознатљива особина за лијепу жену у социјалистичкој Југославији била строго "максимум маште". Хаљине су се шивале од завјеса, понекад чак и од мушких мајица. Слична рјешења нису примјењивале само обичне жене, већ и оне које су већ биле познате.

Чарапе се нису бацале, већ су се крпиле

Свака жена је знала неколико трикова како продужити живот својим драгоцјеним чарапама, које су тада биле прави дефицит. На примјер, стављале су их у замрзивач да би постале чвршће. Ако би чарапа пукла или се почела распадати, то је била права трагедија, али нико није планирао да је баци. На тржишту су постојали посебни алати за крпљење чарапа, слични хеклању. Чарапе које није било могуће спасити остављале су се да се носе испод панталона.

Дуго година била је популарна метода која потиче још из ратних времена, када су хемијском оловком цртали линију на нози која је личила на шав чарапе.

"Левис" фармерке из Трста

Посебан шарм прије тридесет година представљале су "Левис" фармерке. Праве фармерке могло се набавити само преко трговаца или по огромним цијенама, зато су се користила импровизована средства. Најчешће се ишло у иностранство по фармерке, а у питању су били Трст или неки други град у Италији који је има фармерке по ниској цијени.

Сигурно се сви који су у то вријеме експериментисали у кухињи сада сјећају огромних канти воде које су се кувале на шпорету и оштрог мириса хлора или бјелила, због којих се у соби није могло дисати.

Резиме, жене у бившој Југославији нису биле "жртве" капиталистичког друштва, гдје нам се данас намеће да свега треба да имамо у великим количинама. Друштво данас има све, али је махом незадовољно. За вријеме Југославије је то било доста оскудно, али као што смо написали горе у тексту, људи су улицама шетали срећно и растерећено. Потпуно неоптерећени проблемима потрошачког друштва.

Пише: Лана Видовић