Ратови и сукоби великих сила могу идеолошки да се тумаче, као и све друго. Жак Елул је формулисао да се данас све може означити идеологијом, баш као што све може постати једно: национализам, социјализам, либерализам, демократија, марксизам, анти-расизам, феминизам, итд. Од њега су касније то други савремени филозофи у довољној мери преузели. Међутим, идеологија настаје парирањем пракси без идеологије.
Хришћанство је примарно антиидеологија, како каже Елул. Мушка доминација нпр. нема експлицитно формулисану идеологију; феминистичка идеологија настаје да јој се супротстави. Капитализам је пракса без експлицитно формулисане идеологије; настаје социјалистичка идеологија да се томе супротстави. Касније ће капитализам произвести ту идеологију „одбране“. У Француској су то последњи пут били, нажалост, безидејни „жути прслуци“.
Понекад идеологије постану одиозне, понекад негативне и/или агресивне у односу на оно због чега су настале. Тиха хришћанска револуција је посебно питање. Супротност рату не сме бити опортунизам, него бескомпромисни мир без крвавих револуција. Видећемо и зашто. Мао Це Тунг је својевремено рекао да је опасност папирног тигра, у односу на правог, смешна јер не може да докаже ништа. То је био коментар на америчку доминацију у свету, која није била таква каквом ју је описао, што се после испоставило. У животињском царству тигар када означава територију користи се методом пса. Притом, његов урин има мирис „кокица на путеру“. Када то запазе остали, прави тигрови, не претендују на ту територију.
Свет у коме живимо није у биоскопу и не учествује у акционом филму, при чему једе кокице на путеру, него реално доживљава континуитет означавања територије моћних тигрова, у чему испаштају најрањивији, невини и недужни људи.
Рат је по себи тужна повреда смисла и егзистенције. Ксенија Атанасијевић у свом раду „Рат и филозофија“ каже: „Мудрост о свету мора одбацивати све врсте ратовања. Посматран са гледишта еминентно филозофског мишљења, рат се приказује као једна од најодвратнијих и најбезобзирнијих манифестација себичности, заслепљености и свих врста и родова негативности, које су судбоносно укорењене у људску природу. Док су у миру немили талози у људској души у неколико каналисани и примирени, у рату они имају прилике да избију у свој својој ругобности. Зато су аморална и богохулна сва оправдавања рата, предузимана са разних становишта, која су увек, свесно или несвесно, тенденциозна. Уз то, сва она одају крајње неразумевање основног етичког става, да се личност сваког људског бића мора поштовати, јер и у најгорем од њих тиња, иако пригушена и затрпана, варница свеопштега духа. А, утолико пре, мора се респектовати живот сваког човека“ („Правда“ 1940.). У контексту избијања тог талога ругобности у рату, Лењин је сматрао да је прилика за револуцију период рата. То се може различито тумачити. Међутим, ако као таква она буде миротворна и делотворна, може да успе и буде оптимистична. У супротном ће изазвати још већи немир и изливе талогâ. Фелисите Роберт Ла Мене полази од тога да је хришћанство, у павловској изворности и првовековном устројству, противотров за анархију и тиранију изазвану револуцијом, исмевајући Наполеона. Револуција, која је почела 1789. у име ослобођења од апсолутизма, 1791. у име слободе довела је до Јакобинске диктатуре.
Данас када је више него актуелна тема рата, многа су питања. Најчешће је: „На чијој си страни?“ Тренутно толико бизарно, као да се постави троструком агенту. Слично реплици из филма: „Јеси ли наш или њихов?“ То се прво доведе у везу са неписаним поретком прегруписавања и подскупова. Ређа су питања: да ли си свестан?; јеси ли учинио нешто тим поводом?; јеси ли песимиста или егоиста у овој околности? Није ни питање (ко има) права. Питање је дегенерације односа у човеку, дефицитарност добра и правде и деонтологија идеје – поново и заувек Мир.
Ту учествује и помраченост политичке мисли кроз пропаганду. Елул на тему „Издаја технологије“ каже: „Технологија, са великим словом Т, је...“ и у том тренутку је нестало струје. Камере су забележиле филозофа (потомка Обреновића) у мраку и детерминанту коју ствара једна страна технике. Без „Технике“ питање је колико би овде и сада опстала дегенерација свести. Гебелс је 1943. изјавио: „Историја ће нас памтити или као највеће државнике свих времена или као највеће злочинце.“ У том тренутку, сматрајући неминовним питање победе или „пораза“, његова „техника“ и ординирање по свести долазе на прекретницу, која парадоксално не претпоставља колапс. Он даје конструкт у искључивом концепту или/или, док методе таквог „пораза“ психолошки и методолошки настављају да егзистирају.
У свом есеју „Хитлерова победа?“ Елул указује на последице такве идеологије. „Хитлерова победа – она није у форми већ у суштини. Само месец дана пре пораза, објавио је да је његова победа извесна. Томе су се тада сви смејали, зато што је било очигледно да Немачкој нема спаса. Мислило се: то је само покушај да охрабри своје људе, лудило. Данас се тога нико не сећа, јер је ствар завршена. То што имамо није његова диктатура, његов мистицизам, његов тоталитаризам, али јесте диктатура, мистицизам, тоталитаризам, за који смо са ентузијазмом припремили постељу (тиме што плаћамо Хитлеров војни пораз) и за који нисмо ни приметили да се већ догодио. Другим речима, била му је важна политичка победа. То није први пут да војно поражени политички порази свог освајача. Тако су војске Револуције и Царства на крају биле поражене, али су широм Европе пронеле идеју Републике и осећање слободе, после чега више нико није могао зауставити тријумфални марш XIX века.
Да ли ћемо се повити пред тим захукталим светом, којем је суђено да нас савлада? Не, наравно. Али, оно што је извесно јесте да не постоје никаква политичка и техничка средства којима би се тај процес могао зауставити. Тој плими која уништава све духовне вредности и сâмог човека, тако што га окива златним ланцима, могу одолети само људи, који, управо зато што ће у потпуности бити људи, неће допустити да их апсорбује ова цивилизација, нити ће пристати на ропство. Али, како да људи, у својој слабости и греху, пруже отпор и одбране своје судбине од тог мравињака који доноси будућност? Тој плими, која уништава све духовне вредности и сâмог човека, може се одупрети само Човек. „Ево човека“. Човек Исус Христос, који је сам изменио судбину света, који је сам ућуткао Молоха, и сутра ће сам ослободити људе од ропства, које нам свет већ данас припрема“ (Недељник Рéформе, 23. 06. 1945.).
Одсуство човечности у свету није од јуче. Други светски рат о томе нас опомиње. Правда (као и љубав код Павла) код Хане Арент изискује самозатајеност, допушта тугу пре него срџбу и препоручује најпомњивије уздржавање од свих благодати самоистицања (Извештај о баналности зла 1964.). Суђење Ајхману и страдање Јевреја у Другом светском рату је ову филозофкињу довело до закључка, да ту трагедију прати тиха Правда и неминовна туга, а не техника и пропаганда. Нацистичка пропагандна „поразност“ тријумфује са оног места на које је довела своје изумитеље као поражене. Правда и истина су затајене, споре и достижне али до данас додатно обузете решетком и мраком технике у добу пост – истине.
СС официр Конрад Рутковски у писму Хилмару из Пекићевог „Вампира“ каже: „Чему се заваравати, Хилмаре. Ни најбољи међу нама никад не доспевају даље од мање – више савесне реконструкције историјских чињеница. А историјске су чињенице шкољке из којих је време извукло бисер. Упркос најобилнијој грађи, ми нисмо кадри да рестауришемо њихову живу срж, већ само суву љуштуру, остављајући изван сазнања и осећања све што се стварно збивало под тим енигматским шифрама прошлости, па ма то имало и најсуровије облике патњи, искушења и смрти...“ Овај СС официр, кога муче авети прошлости, по логици Витгенштајна покреће то питање „историјске истине“ и личне и колективне одговорности. Страдање Јевреја, Срба и сваког појединца неисказиво је у својој појединости, научно и теоретски јер: Et mea omnia tua sunt, et tua mea sunt: et clarificatus sum in eis. Утолико је Елул у праву да ће само Човек, Христос Богочовек, сутра спасити свет. Науку и историју, које постају оружје у рукама злочинца, само трансцедентална иницијатива може да заустави или преосмисли. Постоје и таква мишљења да се историјом баве људи са мање способности, у самој ипостаси те науке, не у њеном пројекционом, дакле оном ко је изучава. Међутим, и синкретистички креационизам идеологијâ неминовно пролази кроз капије времена и огањ Правде. „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.“ (Пс 85). Погибија двадесет четири милиона Руса срела се са истребљењем шест милиона Јевреја у Европи, а сваки страдали појединац, било ког народa, целивао је свој гроб под именом Васиона.
Логор Краков – Плашов у Пољској, 1943. године. На место управника дошао је злогласни аустријски СС – овац Амон Гет. Логораше, које су чинили пољски и мађарски Јевреји, убијао је из забаве. Деца су била непоштеђена, а „пребукираност“ кампуса је решавао слањем у „вртиће“ Аушвица – гасне коморе. Уколико би неко прокријумчарио више хлеба од датог, био би на лицу места убијен. Највише је волео, поред вешања и стрељања, да кажњава дугим стајањем. Појава Амона Гета, који ће после од самог Гестапоа бити ухапшен и смењен али не и процесуиран, може да се чини споредном. После рата је завршио у лудници, а након осуде Народног Трибунала обешен је у близини самог логора. Међутим, поред утиска да је у том конгломерату сотонског календара „било и горих“, његова љубавница у логору Рут Калдер и жене које су биле са другим чиновницима, изјавиле су нешто што редефинише ту дегенерацију. Рекла је прво да никад није видела децу у логору, а онда ипак признала да је видела како их једном изводе из вагона.
Иако је била због призора „тужна“, рекла је наводно пријатељици, жени Шернера, која је и сама имала децу, да види како их одводе „некуда“. Само је одговорила: „Ах, па то су Јевреји.“ Свет је упао у замку помрачености и дегенерације, „баналну свест“, за коју је мислио да је безазлена и нормална. Шеснаестогодишњи афроамериканац из Коламбуса, Охајо, који је победио на такмичењу у писању есеја 1944. на тему „Шта би требало урадити Хитлеру након рата“ је написао: „Ставити га у црну кожу и пустити га да живи до краја живота у Америци.“
Зато је још 1940. К. Атанасијевић била у праву написавши:
„Због тога су наказности сви покушаји оправдавања, чак и уздизања рата, у име неке тобожње филозофске идеологије. Мудрост о свету увек је неодступно служила својој високој намени: скидању вела са животне загонетке, у границама моћи човековога сазнања, оплемењавању живота и пречишћавању и растерећењу његове душе. Сви велики филозофи, од Сократа и Платона, преко Августина, Паскала, Декарта и Спинозе, до Канта и Шопенхауера, једногласно од људи траже да живе у узајамној љубави и самилости, и проглашавају мржњу, раздор и отимање о власт за језиве моралне преступе. У односу на ово питање, они стоје на истоветној линији са... Христом“ („Правда“). А Христос је рекао: „Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн 16, 1 – 2).
Пише: Ђакон мр Божидар Васиљевић