Ratovi i sukobi velikih sila mogu ideološki da se tumače, kao i sve drugo. Žak Elul je formulisao da se danas sve može označiti ideologijom, baš kao što sve može postati jedno: nacionalizam, socijalizam, liberalizam, demokratija, marksizam, anti-rasizam, feminizam, itd. Od njega su kasnije to drugi savremeni filozofi u dovoljnoj meri preuzeli. Međutim, ideologija nastaje pariranjem praksi bez ideologije.
Hrišćanstvo je primarno antiideologija, kako kaže Elul. Muška dominacija npr. nema eksplicitno formulisanu ideologiju; feministička ideologija nastaje da joj se suprotstavi. Kapitalizam je praksa bez eksplicitno formulisane ideologije; nastaje socijalistička ideologija da se tome suprotstavi. Kasnije će kapitalizam proizvesti tu ideologiju „odbrane“. U Francuskoj su to poslednji put bili, nažalost, bezidejni „žuti prsluci“.
Ponekad ideologije postanu odiozne, ponekad negativne i/ili agresivne u odnosu na ono zbog čega su nastale. Tiha hrišćanska revolucija je posebno pitanje. Suprotnost ratu ne sme biti oportunizam, nego beskompromisni mir bez krvavih revolucija. Videćemo i zašto. Mao Ce Tung je svojevremeno rekao da je opasnost papirnog tigra, u odnosu na pravog, smešna jer ne može da dokaže ništa. To je bio komentar na američku dominaciju u svetu, koja nije bila takva kakvom ju je opisao, što se posle ispostavilo. U životinjskom carstvu tigar kada označava teritoriju koristi se metodom psa. Pritom, njegov urin ima miris „kokica na puteru“. Kada to zapaze ostali, pravi tigrovi, ne pretenduju na tu teritoriju.
Svet u kome živimo nije u bioskopu i ne učestvuje u akcionom filmu, pri čemu jede kokice na puteru, nego realno doživljava kontinuitet označavanja teritorije moćnih tigrova, u čemu ispaštaju najranjiviji, nevini i nedužni ljudi.
Rat je po sebi tužna povreda smisla i egzistencije. Ksenija Atanasijević u svom radu „Rat i filozofija“ kaže: „Mudrost o svetu mora odbacivati sve vrste ratovanja. Posmatran sa gledišta eminentno filozofskog mišljenja, rat se prikazuje kao jedna od najodvratnijih i najbezobzirnijih manifestacija sebičnosti, zaslepljenosti i svih vrsta i rodova negativnosti, koje su sudbonosno ukorenjene u ljudsku prirodu. Dok su u miru nemili talozi u ljudskoj duši u nekoliko kanalisani i primireni, u ratu oni imaju prilike da izbiju u svoj svojoj rugobnosti. Zato su amoralna i bogohulna sva opravdavanja rata, preduzimana sa raznih stanovišta, koja su uvek, svesno ili nesvesno, tendenciozna. Uz to, sva ona odaju krajnje nerazumevanje osnovnog etičkog stava, da se ličnost svakog ljudskog bića mora poštovati, jer i u najgorem od njih tinja, iako prigušena i zatrpana, varnica sveopštega duha. A, utoliko pre, mora se respektovati život svakog čoveka“ („Pravda“ 1940.). U kontekstu izbijanja tog taloga rugobnosti u ratu, Lenjin je smatrao da je prilika za revoluciju period rata. To se može različito tumačiti. Međutim, ako kao takva ona bude mirotvorna i delotvorna, može da uspe i bude optimistična. U suprotnom će izazvati još veći nemir i izlive talogâ. Felisite Robert La Mene polazi od toga da je hrišćanstvo, u pavlovskoj izvornosti i prvovekovnom ustrojstvu, protivotrov za anarhiju i tiraniju izazvanu revolucijom, ismevajući Napoleona. Revolucija, koja je počela 1789. u ime oslobođenja od apsolutizma, 1791. u ime slobode dovela je do Jakobinske diktature.
Danas kada je više nego aktuelna tema rata, mnoga su pitanja. Najčešće je: „Na čijoj si strani?“ Trenutno toliko bizarno, kao da se postavi trostrukom agentu. Slično replici iz filma: „Jesi li naš ili njihov?“ To se prvo dovede u vezu sa nepisanim poretkom pregrupisavanja i podskupova. Ređa su pitanja: da li si svestan?; jesi li učinio nešto tim povodom?; jesi li pesimista ili egoista u ovoj okolnosti? Nije ni pitanje (ko ima) prava. Pitanje je degeneracije odnosa u čoveku, deficitarnost dobra i pravde i deontologija ideje – ponovo i zauvek Mir.
Tu učestvuje i pomračenost političke misli kroz propagandu. Elul na temu „Izdaja tehnologije“ kaže: „Tehnologija, sa velikim slovom T, je...“ i u tom trenutku je nestalo struje. Kamere su zabeležile filozofa (potomka Obrenovića) u mraku i determinantu koju stvara jedna strana tehnike. Bez „Tehnike“ pitanje je koliko bi ovde i sada opstala degeneracija svesti. Gebels je 1943. izjavio: „Istorija će nas pamtiti ili kao najveće državnike svih vremena ili kao najveće zločince.“ U tom trenutku, smatrajući neminovnim pitanje pobede ili „poraza“, njegova „tehnika“ i ordiniranje po svesti dolaze na prekretnicu, koja paradoksalno ne pretpostavlja kolaps. On daje konstrukt u isključivom konceptu ili/ili, dok metode takvog „poraza“ psihološki i metodološki nastavljaju da egzistiraju.
U svom eseju „Hitlerova pobeda?“ Elul ukazuje na posledice takve ideologije. „Hitlerova pobeda – ona nije u formi već u suštini. Samo mesec dana pre poraza, objavio je da je njegova pobeda izvesna. Tome su se tada svi smejali, zato što je bilo očigledno da Nemačkoj nema spasa. Mislilo se: to je samo pokušaj da ohrabri svoje ljude, ludilo. Danas se toga niko ne seća, jer je stvar završena. To što imamo nije njegova diktatura, njegov misticizam, njegov totalitarizam, ali jeste diktatura, misticizam, totalitarizam, za koji smo sa entuzijazmom pripremili postelju (time što plaćamo Hitlerov vojni poraz) i za koji nismo ni primetili da se već dogodio. Drugim rečima, bila mu je važna politička pobeda. To nije prvi put da vojno poraženi politički porazi svog osvajača. Tako su vojske Revolucije i Carstva na kraju bile poražene, ali su širom Evrope pronele ideju Republike i osećanje slobode, posle čega više niko nije mogao zaustaviti trijumfalni marš XIX veka.
Da li ćemo se poviti pred tim zahuktalim svetom, kojem je suđeno da nas savlada? Ne, naravno. Ali, ono što je izvesno jeste da ne postoje nikakva politička i tehnička sredstva kojima bi se taj proces mogao zaustaviti. Toj plimi koja uništava sve duhovne vrednosti i sâmog čoveka, tako što ga okiva zlatnim lancima, mogu odoleti samo ljudi, koji, upravo zato što će u potpunosti biti ljudi, neće dopustiti da ih apsorbuje ova civilizacija, niti će pristati na ropstvo. Ali, kako da ljudi, u svojoj slabosti i grehu, pruže otpor i odbrane svoje sudbine od tog mravinjaka koji donosi budućnost? Toj plimi, koja uništava sve duhovne vrednosti i sâmog čoveka, može se odupreti samo Čovek. „Evo čoveka“. Čovek Isus Hristos, koji je sam izmenio sudbinu sveta, koji je sam ućutkao Moloha, i sutra će sam osloboditi ljude od ropstva, koje nam svet već danas priprema“ (Nedeljnik Réforme, 23. 06. 1945.).
Odsustvo čovečnosti u svetu nije od juče. Drugi svetski rat o tome nas opominje. Pravda (kao i ljubav kod Pavla) kod Hane Arent iziskuje samozatajenost, dopušta tugu pre nego srdžbu i preporučuje najpomnjivije uzdržavanje od svih blagodati samoisticanja (Izveštaj o banalnosti zla 1964.). Suđenje Ajhmanu i stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu je ovu filozofkinju dovelo do zaključka, da tu tragediju prati tiha Pravda i neminovna tuga, a ne tehnika i propaganda. Nacistička propagandna „poraznost“ trijumfuje sa onog mesta na koje je dovela svoje izumitelje kao poražene. Pravda i istina su zatajene, spore i dostižne ali do danas dodatno obuzete rešetkom i mrakom tehnike u dobu post – istine.
SS oficir Konrad Rutkovski u pismu Hilmaru iz Pekićevog „Vampira“ kaže: „Čemu se zavaravati, Hilmare. Ni najbolji među nama nikad ne dospevaju dalje od manje – više savesne rekonstrukcije istorijskih činjenica. A istorijske su činjenice školjke iz kojih je vreme izvuklo biser. Uprkos najobilnijoj građi, mi nismo kadri da restaurišemo njihovu živu srž, već samo suvu ljušturu, ostavljajući izvan saznanja i osećanja sve što se stvarno zbivalo pod tim enigmatskim šiframa prošlosti, pa ma to imalo i najsurovije oblike patnji, iskušenja i smrti...“ Ovaj SS oficir, koga muče aveti prošlosti, po logici Vitgenštajna pokreće to pitanje „istorijske istine“ i lične i kolektivne odgovornosti. Stradanje Jevreja, Srba i svakog pojedinca neiskazivo je u svojoj pojedinosti, naučno i teoretski jer: Et mea omnia tua sunt, et tua mea sunt: et clarificatus sum in eis. Utoliko je Elul u pravu da će samo Čovek, Hristos Bogočovek, sutra spasiti svet. Nauku i istoriju, koje postaju oružje u rukama zločinca, samo transcedentalna inicijativa može da zaustavi ili preosmisli. Postoje i takva mišljenja da se istorijom bave ljudi sa manje sposobnosti, u samoj ipostasi te nauke, ne u njenom projekcionom, dakle onom ko je izučava. Međutim, i sinkretistički kreacionizam ideologijâ neminovno prolazi kroz kapije vremena i oganj Pravde. „Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se.“ (Ps 85). Pogibija dvadeset četiri miliona Rusa srela se sa istrebljenjem šest miliona Jevreja u Evropi, a svaki stradali pojedinac, bilo kog naroda, celivao je svoj grob pod imenom Vasiona.
Logor Krakov – Plašov u Poljskoj, 1943. godine. Na mesto upravnika došao je zloglasni austrijski SS – ovac Amon Get. Logoraše, koje su činili poljski i mađarski Jevreji, ubijao je iz zabave. Deca su bila nepošteđena, a „prebukiranost“ kampusa je rešavao slanjem u „vrtiće“ Aušvica – gasne komore. Ukoliko bi neko prokrijumčario više hleba od datog, bio bi na licu mesta ubijen. Najviše je voleo, pored vešanja i streljanja, da kažnjava dugim stajanjem. Pojava Amona Geta, koji će posle od samog Gestapoa biti uhapšen i smenjen ali ne i procesuiran, može da se čini sporednom. Posle rata je završio u ludnici, a nakon osude Narodnog Tribunala obešen je u blizini samog logora. Međutim, pored utiska da je u tom konglomeratu sotonskog kalendara „bilo i gorih“, njegova ljubavnica u logoru Rut Kalder i žene koje su bile sa drugim činovnicima, izjavile su nešto što redefiniše tu degeneraciju. Rekla je prvo da nikad nije videla decu u logoru, a onda ipak priznala da je videla kako ih jednom izvode iz vagona.
Iako je bila zbog prizora „tužna“, rekla je navodno prijateljici, ženi Šernera, koja je i sama imala decu, da vidi kako ih odvode „nekuda“. Samo je odgovorila: „Ah, pa to su Jevreji.“ Svet je upao u zamku pomračenosti i degeneracije, „banalnu svest“, za koju je mislio da je bezazlena i normalna. Šesnaestogodišnji afroamerikanac iz Kolambusa, Ohajo, koji je pobedio na takmičenju u pisanju eseja 1944. na temu „Šta bi trebalo uraditi Hitleru nakon rata“ je napisao: „Staviti ga u crnu kožu i pustiti ga da živi do kraja života u Americi.“
Zato je još 1940. K. Atanasijević bila u pravu napisavši:
„Zbog toga su nakaznosti svi pokušaji opravdavanja, čak i uzdizanja rata, u ime neke tobožnje filozofske ideologije. Mudrost o svetu uvek je neodstupno služila svojoj visokoj nameni: skidanju vela sa životne zagonetke, u granicama moći čovekovoga saznanja, oplemenjavanju života i prečišćavanju i rasterećenju njegove duše. Svi veliki filozofi, od Sokrata i Platona, preko Avgustina, Paskala, Dekarta i Spinoze, do Kanta i Šopenhauera, jednoglasno od ljudi traže da žive u uzajamnoj ljubavi i samilosti, i proglašavaju mržnju, razdor i otimanje o vlast za jezive moralne prestupe. U odnosu na ovo pitanje, oni stoje na istovetnoj liniji sa... Hristom“ („Pravda“). A Hristos je rekao: „Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi“ (Jn 16, 1 – 2).
Piše: Đakon mr Božidar Vasiljević