Мајка осморо дјеце Сања Петровић, која је удата за проту Зорана, руши све стереотипе модерног доба.

Маркантна црнка с осмијехом дјевојчице, мајка је двије кћерке и шесторице синова, мајстор каратеа и педагог. Због љубави према проти Зорану напустила је спорт и није се покајала. Посла је пуно, јер породица мора да функционише као сат.

Довољно је за једну жену рећи да има црни појас, па да буде јасно која је то воља, упорност, неустрашивост и спремност да се окуша у нечему у чему би многи видјели ризик и опасност.

Необично је било, препричава Сања, кад на борилиште изађе ката тим који су чиниле три сестре – она, њена сестра близнакиња Вања и трећа Богданка. Као врхунски тим годинама су побјеђивале на свим такмичењима и иако је њих, дјеце, у породици било шесторо, биле су узданица и очева највећа нада. Тата је био задовољан што кћерке освајају бројне медаље у каратеу, али некако је највише желио да донесу дипломе са факултета.

- У вријеме мог дјетињства било је мало необично имати петоро браће и сестара. Да ли је то развило борбени дух код мене, не знам, али већ као млада поставила сам циљ да ћу надмашити своју мајку у броју дјеце. Родићу седморо, рекла сам, а тата ми је говорио „Заврши ти, кћери, прво факултет, па онда рађај колико хоћеш” - испричала је она.

Сања је уписала факултет, а дипломирала тек 20 година касније. Звучало би ово као неуспјех да у међувремену није родила осморо дјеце и неочекивано окренула редослијед.

Сад када има диплому факултета, осморо дјеце, мужа који подржава све њене планове, струк дјевојке, углед у друштву и само 44 године, онда видимо да је заправо њен поредак ствари био најбољи.

А дјеца су сва за понос. Ирина (22) и Христина (21) завршавају Музичку академију у Београду, син Владимир (19) је студент, Николај (17) је ученик Богословије, а Дамјан (14), Максим (12), Василије (9) и Павле (4) тек ће бирати своја занимања.

Срушила је све стереотипе

- За многе је необично да чују реченицу: „Тренутно их је само четворо код куће”. Често ме људи питају да ли сам опет у другом стању, па се шале са мном да је трудноћа моје право стање, а ја се смијем јер сам свјесна храбрости с којом сам искорачила у мајчинство. Срушила сам и стереотип о томе да вишеструке трудноће нарушавају изглед жениног тијела - прича Сања с осмијехом.

Одавно су већ уигран тим и све дјелује лако, али није одувијек тако било. Сања и Зоран су се упознали случајно, као што се сви млади заправо упознају, на сједељци с друштвом. Није овај сусрет доживјела озбиљно када је рекао да похађа Богословију у Книну. Имала је само 16 година и обећавајућу каријеру каратеа пред собом.

- Знала сам да свештенички позив захтијева огромну дисциплину и одрицање, а знала сам и да је одрастао у дому за дјецу без родитељског старања, заједно са сестром и братом, и да има потпуно неизвјесну будућност, али ипак је био свјестан да је права жена вриједнија од бисерја - сјећа се Сања њиховог почетка.

Она је, с друге стране, била кћерка имућних родитеља, дјевојка великог потенцијала, с планом да иде у Београд на студије и настави да напредује у каратеу, заједно са сестрама. И поред инсистирања родитеља да настави школовање, наредно љето, кад је Зоран опет дошао на распуст, било је пресудно.

– До краја његовог школовања сваки дан сам му писала писмо и чекала.

Зоран се, као млади богослов, оженио и постао свештеник, а Сања напустила све и отишла с њим у мало разрушено село покрај Дервенте, гдје је потребно покренути повратак расељених.

“Дневно спремамо по 30 оброка”

Током разговора Сања и Зоран ниједном ријечју не говоре да им је било тешко. Ту су добили троје дјеце, живећи с времешним повратницима, у лошим животним условима. Ал’ ко воли, тај и Бога моли, па се они овог времена сјећају као срећног и непоновљивог. Убрзо су добили премјештај у Бијељину, гдје живе и данас, он као старјешина Саборне цркве, а она као студент на мастеру из педагогије, на Педагошком факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Причају како дневно припремају 30 оброка, само за њих. Кажу да је пријатељима забавно да виде њихов шпајз који изгледа као омања продавница, пише Жена Блиц.

- Тек да нас видите у набавци, све купујемо на пакете, а сад, у септембру, пакет од стотину школских свесака - смију се углас.

Породица као спортски клуб

Викендима и током распуста Петровићи су заједно. Свјесни су да је њихова самсоновска, гигантска снага у јаким породичним везама. Састајући се и боравећи скупа, изнова се напајају с тог непресушног извора љубави који само здрава заједница даје. Да све буде невјероватније, Зоран има рођеног брата који такође има двије кћерке и шест синова, но то је за неку другу причу.

Велика породица је, каже за крај Сања, као спортски клуб, као репрезентација. А сваки клуб, да би био успјешан, мора имати и тренера и капитена. Тајна њиховог успјеха је смјењивање на те двије позиције. И љубав која им увијек освјетљава пут.