Александра Поповић је као дјевојчица од три и по године била у избјегличкој колони коју су прије 31 године бомбардовали хрватски авиони на Петровачкој цести, гдје су јој убијени отац Мирко /33/ и дјед Бранко /72/, док су она, брат Саво и мајка Ведрана, која је била у деветом мјесецу трудноће, погођени гелерима.
Поповићева прича за Срну да након 7. августа 1995. године никада није прошла Петровачком цестом, али да су њена сјећања жива и да је о њима почела да прича већ у предшколској доби.
- Према психолозима, можда је немогуће да се тога сећам, јер сам тада имала само три и по године. Међутим, баш по мом сећању и првој изјави коју сам дала новинарима нашли су дедине и татине кости у тим колима након шест година. Урађен је ДНК-а, потврђен идентитет и држава је платила да их превеземо и сахранимо у Барајеву - рекла је Александра Поповић, рођена Стијеља.
Истиче да никада неће заборавити како јој отац веже пертле на ципелама пред полазак из њиховог села Заград код Бенковца и његов страх и узнемиреност док им говори да се спремају јер крећу на пут.
- После тога сећам се како сам седела код мајке у крилу, како сам се обрадовала када сам кроз отвор цераде камиона видела авионе и како ми је бака Сава заклањала поглед. Онда је тај камион са женама, не сећам се да је било мушкараца, осим мог брата Саве, стао и сећам се само вриске - свједочи Александра.
Саво је, каже, био погођен гелером у ухо, она у шаку, а мама у руку којом је пригрлила.
- Мама је била сва крвава и била је у деветом месецу трудноће - наводи Поповићева.
Додаје да не зна ко је њу узео из камиона, али да је видјела аутомобил у којем су јој убијени отац и дједа.
- Кума ми је причала да смо се сви након гранатирања разбежали по ливади и да сам од неког човека испред нас помислила да је мој тата и да сам га звала због чега су се сви присутни заледили јер су знали да га више нема - рекла је Поповићева.
Александра, њен брат и мајка су по рањавању збринути у болницу, а затим су као избјеглице отишли у Илок одакле је мајка Ведрана /26/ отишла на порођај.
- Мајка се породила 29. августа, а бомбардовање на Петровачкој цести се десило 7. августа. Родила нам је сестру Тању, након чега је пала у кому и 31. августа умрла - прича Александра.
У љекарском извјештају њене мајке је наведено да је трудноћа била уредна, као и порођај, а Поповићева каже да је након порођаја захтијевана обдукција.
Након губитка мајке, каже, одрасли су код ујака и ујне у Барајеву и никада нису престали да причају о трагедији, нити одустали од борбе за истину и правду.
- Као сведок на суђењу хрватским пилотима за Петровачку цесту су изашли мој брат Саво и тетка. Такође је сведочио и Душко Иванежа који је са татом и дедом био у аутомобилу - рекла је она.
Поповићева је нагласила да је њена изјава о стравичном злочину на Петровачкој цести изнесена као завршни доказ у поступу пред Међународним судом правде у Хагу по контратужби српског правног тима за геноцид против Хрватске.
- Људи су се јако плашили да говоре тада. И сад постоји страх. Ја сам спремна да причам да се никада не заборави ни Петровачка цеста ни `Олуја` ни наши најмилији - поручила је она.
