На суђењу оптуженима за злочине над Србима на подручју Фоче, Вишеграда и Чајнича, свједок Тужилаштва БиХ Ивана Тупеша испричала је како је током напада муслиманских снага на Чајниче 14. фебруара 1993. године њен дјед убијен, док је она као седмогодишња дјевојчица рањена, а потом са мајком заробљена и одведена у Горажде.

Она је посвједочила да је, када су муслиманске снаге напале село Шапиће, са мајком и још неколико жена и дјеце бјежала шумом у село Тројани близу границе са Црном Гором, гдје су на њих пуцали припадници такозване Армије БиХ.

Тупеша је објаснила да су бјежали према Шумском газдинству у Тројанима гдје је њен дјед Божо Дачевић радио као шумар.

- Деда ме је узео у наручје када су запуцали и ја сам рањена у ноге, а он је убијен испред мене", испричала је Тупеша и додала да су им пришли војници у црној и маскирној униформи са маскама преко лица који су разговарали о томе шта ће са "четничким дјететом".

Она је испричала да су је војници на носилима носили један дио пута, а да су потом заробљене Чеду Поповића, Његоша и Брану Машића натјерали да је носе до мјеста Садбе, гдје су их ставили у неки комби и одвезли за Горажде.

"Пописао нас је страни Црвени крст и била сам у болници два и по мјесеца. Мајка је била са мном и повремено су је одводили на нека испитивања и враћали - навела је Тупеша и додала да је након болничког лијечења провела још мјесец дана у згради ЗОИЛ-а у Горажду.

Тужилац Џевад Муратбеговић уложио је данас као материјалне доказе медицинску документацију свједока, која се након размјене лијечила у Игалу.

На данашњем рочишту свједочила је и Дана Машић, која је говорила о томе како је током напада муслимнских снага убијен њен малољетни син Жељко и јетрва Душанка Машић.

Она је испричала да је напад на село Шапићи почео 14. фебрура 1993. године и да су тада четири жене из њене куће, пет дјевојчица и њен малољетни син Жељко кренули према селу Тројани.

Ствари за дјецу су, како је рекла, спаковали на коња којег је водила њена свекрва а син јој је имао аутомат "шмајсер".

"У једном моменту су запуцали на нас и погођени су Жељко и Душанка. Не знам да ли је Жељко запуцао из `шмајсера` који сам ја узела када нам је прилазио војник у црној униформи са маском. `Шмајсер` је заковао, а тај војник је побјегао. Тада сам и ја рањена у главу", испричала је Машићева.

Она је навела да јој је кћерка Зоранка рањена у препону, а да је након пуцњаве тражила кћерку Миланку.

Машићева је рекла да је на дан када јој је сахрањен син у Чајничу било 13 сахрана страдалих у нападу.

Тужилац је као материјалне доказе уложио и медицинску документацију Дане Машић.

На данашњем рочишту свједочио је и Дане Дачевић на околности страдања његових родитеља Боже и Станојке, који су у вријеме напада на Чајниче живјели у Пониквама.

Дачевић је испричао да је у вријеме напада живио у Новом Саду, те да је путем радио-аматера чуо за напад 14. фебруара.

Он је навео да је тада сазнао да су му убијени родитељи, да су погинули Трифко Дачевић, Душанка и Жељко Машић, Стево и Вучко Ковачевић, а да му је заробљена сестра Полка Машић са дјететом.

Дачевић је испричао да је касније разговарао са Крстом Даниловићем, који је видио тијела убијених Срба и који му је рекао да му је мајка погођења у стомак и главу, да му је отац имао четири прострелне ране и да су му од удара тупим дијелом сјекире у потиљак испале очи.

Он је рекао и да му је сестра када је размијењена имала вашке и 30 килограма.

Тужилац Џевад Муратбеговић је на данашњем рочишту уложио материјални доказ видео-снимак прилога СРТ о нападу на Чајниче од 23. фебруара 1993. године у којем се види измасакрирани дјечак.

За злочине почињене над Србима на подручју Фоче, Вишеграда и Чајнича од августа 1992. до фебруара 1993. године оптужени су Ферид Буљубашић, Ахмед Сејдић, Рашид Собо, Шевко Глушац, Закир Јамак, Бахрудин Мухић, Адем Фехрић, Мустафа Пољо, Енвер Кустура, Мухамед Лиска, Сакиб Чакар, Изет Сејдић и Мунир Нало, некадашњи команданти и припадници Армије БиХ.

Наредно рочиште заказано је за 29. септембар.