Текст из књиге „Косово: Биланс 1999 – 2009“ која говори о посљедњем поглављу вишевјековног геноцида Албанаца над Србима. Издавачи су Балканолошка фондација „Лорд Бајрон“ и Амерички савјет за Косово — организације које су основане само с једним циљем: да се изнесе на видјело право стање ствари на Балкану, а посебно на Косову и Метохији.
ПОСМАТРАЧ НА СУДУ ВРАНА: ЛИЧНЕ УСПОМЕНЕ СА КОСОВА 1999 – 2009
Мери Волш
„Током дугих година рада на Косову често сам се сјећала прича свог оца о његовом дјетињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је одрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружало прилику да посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“.
Ову ријетку појаву мало ко је видио али се она често помиње у средњевјековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко вријеме изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слијећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. Послије „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана[2] диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осјећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом узима учешће у јавној и сложеној церемонији чији је исход унапријед одређен.
Неко може питати какве везе ова прича има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се на Косову догађа.
Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. године и сутрадан су ме одвезли колима у Приштину. Нисам имала никакво унапријед створено мишљење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком дијелу бивше Југославије. Мој план је био да радим на развојним пројектима у Централној Америци и гледала сам на долазак на Косово као на кратко одступање од плана које ће трајати само неколико мјесеци.
Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво чега се сјетим су неописиво лијепи сунцокрети са обје стране пута, нарочито поред села око Липљана — чија имена тада нисам знала—па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обје стране пута пламтела су од њихових јарких, треперавих боја. Оно што је оставило јак утисак на мене била је чињеница да су, упркос сукобима, многи људи радили на њивама. Сјећам се исто тако кућа које се горјеле са обје стране пута, и села која су пламтела у даљини, као и да је свуда било много дима. Наш возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили. Рекао нам је да је српска војска спалила све куће и руком показао на села у којима су наводно вршени покољи.
Тек пошто сам извјесно вријеме провела на Косову дознала сам да су у питању биле српске куће у српским селима као што су Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога, схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недјеља прије мог доласка, тешко било вјеровати да је она могла да запали све те куће и да етнички очисти сва та села. Тог 24. августа, дакле више од два мјесеца послије повлачења српске војске, ја сам гледала зграде које горе и разорене куће које су очито биле запаљене само дан-два раније.
Кад смо се приближили Приштини запањио ме је број сателитских антена на стамбеним зградама и кућама. Брифинзи прије мог доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косовом разумјела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини гдје је толико станова по градовима незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не њиховим стварним власницима. Сва имовина постала је предметом отимачине.
Моји први дани на Косову су само појачали моје осјећање да живим у надреалном окружењу. Пећ, град у западном дијелу покрајине у коме се налазила моја канцеларија, био је под контролом Италијана. Тих првих дана у августу са невјерицом сам гледала те лијепе, од сунчања потамнеле војнике, са шљемовима украшеним перјаницама, са црним наочарима и врло често великим цигарама, како се возе оклопним возилима. Осјећала сам се као на снимању неког филма. То просто није било стварно.
Моја канцеларија се налазила преко пута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио-станице. Десетине црвено-бијелих џипова – ми смо их звали “кока-кола“ колима – стајале су ту из дана у дан. Никако нисам могла да схватим зашто ту стоје мјесецима и никако се не покрећу. Тај период између августа 1999. и априла 2000. било је доба дотада невиђеног етничког чишћења – а ту стоје нова новцијата полицијска кола која су стигла до паркиралишта у Пећи и даље се нису макла. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и то је била само димна завјеса, параван.
У ноћи између 27. и 28. септембра очи су ми се отвориле и схватила сам шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намјером да мало читам у кревету док су моје колеге отишле негдје на пицу – пица је била све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како никако није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе просто не вјерујући да постоје напади таквих размјера и силине, а они су трајали све до раних јутарњих часова.
Ту ноћ је ОВК оргијала, дивљала, бјеснела јурећи кроз српске дијелове града и палила, пљачкала и убијала углавном старије Србе. Та ноћ убилачког уништења догодила се на територији гдје је сукоб био званично завршен готово четири мјесеца раније, на територији гдје су били администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља чија је дужност била да одрже безбједност.
Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, прво што сам угледала било је нечије мртво тијело у ријеци, лицем окренуто надоље. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР ревносно трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, што свакако није било случајно, био посљедњи рок до кога је ОВК морала да преда оружје.
Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест мјесеци боравила сам искључиво у албанским селима, јер је то била област одговорности коју нам је повјерио Високи комесаријат УН за избјеглице. У Гораждевцу, посљедњем српском селу у околини Пећи које је преживјело нападе послије јуна 1999, нисмо радили. Чак су нам изричито рекли да не прилазимо том селу и, што је најважније, да када колима пролазимо поред њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам говорили да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.
Док је већина међународних радника вјеровала у ове застрашујуће приче, а трагично је што неки и данас вјерују у њих, мени је било тешко да повјерујем да село са црквом у свом центру, гдје многи старији људе сједе на тргу може заиста да буде мјесто каквим га представљају. Фебруара мјесеца 2000. године посјетила сам Гораждевац као приватно лице, тј. без званичне дозволе моје организације. Возила сам се на задњем сједишту једног италијанског оклопног транспортера. Војници су ми рекли да останем на задњем сједишту и пазим да ме нико не види. Оно што сам видјела у селу било је потпуно супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били сиромашни, веома сиромашни. Врло мали број је имао телевизор а неколико старијих жена било је у врло тешкој ситуацији јер нису имале никакав смјештај. Упркос врло тешким околностима у којима су живјели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином. Био је то први пут да једем свињетину од како сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, који је заиста изванредно укусан.
Један од првих пројеката који сам започела био је стамбени пројекат за жене без смјештаја из Гораждевца. Кад сам почела рад на том пројекту наредног мјесеца, марта 2000, суочила сам се са непријатељством својих колега и мјесних Албанаца. Пријетили су ми, шиканирали су ме и једном су ме тако гурнули да сам пала низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, ја сам остала при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видјела ништа лоше у мојој жељи да помогнем онима који су сиромашни, несрећни и који никоме нису учинили никакво зло. Међутим, оно што ме је стварно уплашило била је страшна мржња према тим несрећним људима, и сам израз у очима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.
Један мој колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на тргу у селу, завршио је рад на половини крова а затим је рекао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова са инжењерске тачке гледишта није представљало никакав проблем. Све је било завршено брзо. Са оваквом врстом слијепих предрасуда суочио се свако ко је покушавао да поштено ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.
Главна ставка на дневном реду било је изопштење из друштва. Предрасуде су биле тако немилосрдне да су прелазиле у мржњу, у фанатичну задртост која је прожимала цио приступ стању на Косову. Тај исти колега који је одбио да заврши поправку крова вријеђао ме је што сам ишла у Гораждевац да радим преко викенда. (Било ми је дозвољено да радим само у свом слободном времену, што значи да сам морала да радим преко викенда.) Уносио ми се у лице и урлао на мене што радим у Гораждевцу. Никад нисам била тако близу да будем претучена.
Када су житељи Гораждевца жељели да накратко оду из села, за то су на располагању имали само један аутобус који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу са собом само једну торбу која је неколико пута прегледавана. Све је било тако удешено као да су власти намјерно жељеле да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам била свједок и сама сам била понижена зато што се са обичним људским бићима поступало на такав начин. То је био први пут у мом животу да видим људе који немају слободу кретања и нисам могла да разумијем зашто они који их држе као таоце, који дивљачки пале, пљачкају и убијају, остају некажњени.
Мржња према Србима била је опипљива, силовита и за мене шокантна. Нико се није трудио да је прикрије: мржња је била отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам ријешила да останем на Косову: да покушам да учиним нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на свој план да радим у Централној Америци. Сасвим случајно сам наишла на ситуацију у савременој Европи на прагу двадесет првог вијека у којој се систематски крше основна људска права, гдје је један дио становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда – и то све на територији која је (бар у теорији) била под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање: како је могло да дође до таквог кршења основних људских права у протекторату Уједињених нација? Кога у ствари Уједињене нације штите? Ко је изведен пред лице правде за трајно кршење људских права? Нико! А када би се нашао неко да помјени ова кршења и тежак положај Срба, њему се пријетило и само што га нису тукли.
Октобра 2000. године прешла сам у Приштину на рад у једној међународној хуманитарној организацији. Како је вријеме пролазило а ја стицала све више искуства захваљујући изласцима на терен – имала сам рђаву навику да излазим ван стриктно контролисаних граница своје канцеларије – почела је да се оцртава слика другачија од оне коју су нам представили. Гораждевац није био изузетак. Широм Косова Срби и други неалбанци били су изложени сличној дискриминацији. Бивало ми је све јасније да је међународна помоћ на Косову од самог почетка била резервисана за оне који су виђени као савезници Запада и које су медији прогласили за жртве. Срби и други неалбанци били су кривци, и рад међународних организација на Косову одвијао се у сагласности са овим смјерницама.
Многе су мјере предузимане да би се одржао привид да су закон, ред, правда и људска права заштићени на Косову. Али све је то, без изузетка, био дио димне завјесе. Наизглед – све, у суштини – ништа. Сјећам се како сам се једног дана испред канцеларија УНМИК-а срела са регионалним администратором за Косовску Митровицу. Рекао ми је да би за Косово било боље кад би сви Срби отишли. Помислила сам да је невјероватно да ико то може да каже, а поготову неко на таквом положају.
Наше колеге Албанци су се трудили да систематски, могло би се рећи једногласно, представе једнострану слику по којој су Срби били кривци, а Албанци жртве. Да сам ја као многи међународни радници остала учаурена у својој канцеларији и ослањала се само на мјесне албанске изворе и информације западних медија, које су ријетко биле нешто више од чисте пропаганде, и ја бих одслужила свој рок на Косову, убјеђена да је косовско питање црно-бијела слика и да је „хуманитарна интервенција“ НАТО-а била не само оправдана, већ и једини начин да се успоставе мир и правда.
Како је вријеме пролазило а ја остала на Косову дуже него што сам икада и помишљала, видјела сам све више и више доказа да је извршена кампања етничког чишћења. Кад би Албанци или странци и поменули неки инцидент то је било у намјери да га оправдају, говорећи да је сасвим природно очекивати извјестан број напада на Србе. Увијек су порицали, одбијали да признају да се свуда око нас спроводи добро организована, далекосежна кампања да се Косово очисти од свих преосталих неалбанских заједница, нарочито у урбаним срединама. Чак и послије координираног и врло добро организованог погрома од 17. марта 2004. године, који је захватио цијело Косово, међународна заједница је очувала своју фасаду нормалности, порицања и прећутне политике уступака. Чула сам како неки правдају погром из 2004. године тиме што је албанско становништво „фрустрирано“ и да је будући фрустрирано морало да поруши хиљаду домова и цркава и расели преко 4000 лица. Дан-данас у Обилићу, Грачаници, Угљару и Косовом Пољу Срби из других дијелова Косова, расељени у марту 2004. године, живе у контејнерима које су добили од руске владе.
Понекад су се пуштале гласине да би се одвратила пажња од стварних криваца или да би се Срби још више окривили. Те гласине су често биле апсурдне али су се ипак шириле и успут расле. А ширили су их највише представници међународне заједнице који су тек стигли на Косово. Снабдијевање струјом било је слабо, искључења струје честа и то све због тога, говорило се, што Срби не плаћају рачуне за струју. И никоме од оних који су те гласине ширили није падало напамет да чак и када би сви Срби који су остали на Косову одбили да плате рачуне за струју, то не би могао бити узрок драстичног недостатка струје у покрајини, с обзиром да су октобра мјесеца 1999. године Срби представљали мање од 10 посто становништва. Сваке ноћи коју сам провела у некој од српских енклава, одлазила сам на спавање при свјетлости свијеће! Треба примјетити да прије јуна 1999. искључења струје на Косову готово да нису ни постојала.
Према другој причи која је колала сви предивни средњевјековни манастири и друге светиње, којима се Косово с правом дичи, припадали су првобитно Албанцима док их Срби нису отели. Човјек не мора бити стручњак за византијску црквену архитектуру да би схватио да су светиње као што су Дечани и Пећка патријаршија очигледно православног стила. Није тешко провјерити чињеницу да су ови манастири задужбине српских краљева и њихов поклон српском народу.
Тврдње да су манастири првобитно припадале Албанцима брзо су престајале чим бих упитала: „Ако је тако, зашто се онда Албанци толико труде да их униште“? На то питање никада нисам добила одговор.
Нисам остајала удобно и безбједно ушушкана у својој канцеларији, у друштву других међународних службеника, војника антисрпског крсташког рата. Обилазила сам неалбанска насеља, не само српска већ и ромска, као што је оловом загађен камп у Звечану за лица која је ОВК прогнала из јужног дијела Косовске Митровице 1999. године. Обилазила сам и Горанце у Гори и Хрвате у Летници. Послије уласка КФОР-а и УН на Косово и одласка српских снага безбједности сви неалбанци су били жртве насиља. Оно што је почело у јуну 1999. и достигло свој врхунац у марту 2004. може се само назвати терористичким ратом против невиних цивила, укључујући и Албанце који се нису слагали са ОВК и њеним вођама.
Насиље је било усмјерено искључиво на цивиле: на мушкарце, жене и дјецу без обзира на узраст и физичко стање. То је био немилосрдан рат, рат терора и застрашивања у циљу прогона неалбанаца које су у извјесним случајевима подстицали и потпомагали неки контингенти КФОР-а.
Док су многа српска села била етнички очишћена, јужно од Ибра Срби и Роми били су протјерани из свих градова. Страхотни су подаци о страдању у мјестима као што су Липљан, Обилић, Косово Поље, Чаглавица, Витина, Урошевац и друга. Године 1999. Витина је имала више од 3.500 српских житеља. Годину дана касније остала је шака јада шћућурена уз цркву. У Урошевцу, пошто је око 1.000 њих провело читаву једну недјељу сатјерано у ограђен простор у центру града без икаквих хигијенских услова, Срби старије доби утоварени су у аутобусе и одвезени до административног прелаза у централну Србију. А за то вријеме је ОВК дивљала палећи српске куће и убијајући сваког за кога су мислили да је Србин. Једна службеница Високог комесаријата за избјеглице отишла је да им донесе лијекове. Кад се вратила рекли су јој да су их амерички војници одвезли у њихове нове станове, односно у колективне центре у Бујановцу, у јужној Србији, у којима многи од њих и даље живе. То су они који су имали среће; они који су остали били су мучени, обезглављени, силовани и убијени.
Упркос непрекидних насртаја, у Обилићу је до марта 2004. успио да остане понеки Србин и Ром. Они су били мета руље која је дивљала и ту 17. марта те године, у дивљачкој кампањи етничког чишћења широм цијелог Косова, а нарочито у централном дијелу покрајине, у околини Приштине. Међународна заједница није бранила те обичне грађане. За вријеме напада у Обилићу, када су многе српске куће биле спаљене, све жене из ромског насеља у Обилићу биле су скинуте голе и тако спроведене кроз руљу у којој су многи били наоружани. У Обилићу се налазио контингент британског КФОР-а. Британски војници су видјели шта се дешава и нису интервенисали. Можда им је тако било наређено. Било како било, њихова неактивност била је истовјетна са неактивношћу КФОР-а широм Косова. Војници КФОР-а нису ни покушали да заштите жртве насиља већ су само стајали по страни не предузимајући ништа. Други су побјегли у своје базе. Било је и изузетака. За вријеме погрома од 17. марта 2004. године, на сопствену иницијативу, војници ирског КФОР-а изишли су из своје базе у Липљану и спасли многе неалбанаце у Обилићу.
Један примјер страдања невиних наћи ћемо у породици Николић из Урошевца коју с поносом сматрам својим пријатељима. Оно што су они доживјели је изванредан примјер непопустљиве одлучности, стамености и храбрости упркос свега што им је ужасна судбина додијелила. Госпођа Данијела-Дани Николић, сада већ зашла у осамдесете, родила се у Словенији. Кад јој је било 18 година дошла је на Косово да посјети свог оца, официра у Југословенској војсци са службом у Урошевцу. Ту је упознала свог будућег мужа. Вјенчали су се и остали да живе у Урошевцу. Данијела има двије ћерке: Сантипу, која је архитекта, и Лиљану која је инжењер. Николићи су стара, угледна породица из Урошевца која је током година много учинила за развој тог града. Године 1999. Данијела је са ћеркама још увијек живјела у једном дијелу велике породичне куће – све остало су већ давно комунисти били конфисковали.
Ни њихове године, ни њихова потпуна немогућност да било кога угрозе није спријечила да постану мета ОВК. Мада су избјегле први напад на Србе у Урошевцу, у јуну и јулу 1999. наоружани припадници ОВК су редовно улазили у њихову кућу и из ње износили шта су хтјели. Све три су биле физички нападане; свима су зуби поломљени. Једино је Сантипа била здрава и у добром физичком стању. Лиљани су обје ноге биле одузете послије аутомобилског удеса, а мајка Данијела је слијепа. Сантипа је излазила да набавља храну, али су је неколико пута нападали и пребијали. Неко вријеме их је штитио грчки КФОР који је поставио стражу пред улазним вратима њихове куће. Упркос свега, остале су у својој кући до погрома 17. марта 2004. када је руља опколила кућу.
Још постоји видео-трака снимљена за вријеме тог напада. На траци се види како у једном дијелу града руља од око хиљаду људи опкољава кућу у којој живе три жене, док у другом дијелу града припадници грчког КФОР-а покушавају да одбране цркву од велике групе нападача. На крају, амерички КФОР је морао да спасава грчки КФОР непосредно прије него што је црква била запаљена а неколико грчких војника задобило тешке опекотине. Војници америчког КФОР-а успјели су да дођу и до куће Николића одакле су изнијели госпођу Николић и њене две ћерке док их је руља Албанаца засипала камењем и другим пројектилима. Лиљана, чије су ноге парализоване, задобила је ударац каменицом у ногу, али је тек касније схватила да јој је нога сломљена. Кућа породице Николић је уништена. Осим личне трагедије породице која је остала без дома, губитак куће значио је и губитак њихове библиотеке са 18.000 књига, великог броја скупоцјених музичких инструмената и једне Ђотове слике Богородице непроцјењиве вриједности. С њима су у пламену нестали и посљедњи трагови европске цивилизације у Урошевцу.
Госпођа и госпођице Николић пренијете су у базу грчког КФОР-а гдје су затекле и друге Србе који су преживјели завршни напад на Урошевац. Нису их одвели у оближњу америчку базу Бондстил гдје би могли да им укажу љекарску помоћ која им је хитно била потребна. Као што им је касније објаснио један војник америчког КФОР-а, није било пожељно да Албанци запослени у бази чују да Американци лијече рањене Србе. Десет дана касније ипак су их довезли у Бондстил на лијечење, али не прије но што је једна старија Српкиња подлегла ранама.
Породицу Николић су вратили у грчку базу гдје још увијек живе. Грци су их одвели на кратко вријеме у Грчку у нади да ће тамо остати заувијек. Међутим, мајка и ћерке Николић нису нестале у Nacht und Nebel [3]. Њихова одлука да се врате својој кући остаје непоколебива, мада ниједна међународна организација – а камоли албанске мјесне власти – није вољна да обнови њихову кућу и омогући им повратак. У међувремену, новоизграђене куће онемогућиле су приступ срушеној кући и њихова молба да им се дозволи да посјете шта је од ње остало је одбијена. У сваком случају до куће би се могло доћи једино хеликоптером. Фабрику покојног г. Николића је „приватизовала“ Косовска повјереничка агенција коју су основале Уједињене нације. Породицу Николић нико није обавијестио нити је од њих тражена дозвола за овај поступак. Један војник им је недавно рекао да Албанци „заслужују“ да буду власници фабрике јер их има толико много, а сви су врло сиромашни и треба да се запосле. Упркос свега тога, породица Николић упорно одбија да напусти свој вољени Урошевац.
Било како било, остаје суморна чињеница да нема безбједног повратка за Србе ни у Урошевац, нити у било који урбани центар на Косову. Имовинска права расељених лица не постоје. Нико, ни међународна заједница ни мјесне власти, није спреман да се заложи за људска права. Питајте старе српске избјеглице са Косова смјештене у колективном центру у Ковину, неких 80 км од Београда. Кад дође вријеме ручку, полако и тешко се довуку до кантине да приме свој дневни оброк у малим пластичним посудама. На њиховим тужним лицима читате трагове дугогодишњег утамничења у колективним центрима, далеко од својих домова, лишени свега што су икад имали, па и сваке наде.
Прије доласка на Косово, мада нисам била сасвим наивна, вјеровала сам у систем међународног права и у организације чији је мандат да поштују и штите правду и људска права. Боравак на Косову отворио ми је очи и схватила сам да се стварност састоји од паклених махинација међународног система. Када сам фебруара 2005. године у Приштини упознала високог службеника Канцеларије УН за повратак он ми је без икаквог устезања рекао да Србима никада неће бити дозвољено да се врате на Косово. Рекао је да нема стварне намјере да им се омогући повратак и да су успостављени механизми за њихов повратак само димна завеса.
Сјећам се и једног британског дипломате у Београду који ми је са видним осјећањем личне моралне супериорности рекао да су „Срби на погрешној страни историје“. Мој одговор је био да мора да је дивно припадати земљи која је увијек на правој страни историје. Потпуно несвјестан моје ироније одговорио је: „Да, дивно је“.
Земља покривена сунцокретима у цвијету коју сам видјела првог дана по доласку, у августу 1999. године, сада је бетонска џунгла новоизграђених складишта и других здања, од којих су многа подигнута незаконито. Друга су изграђена на земљишту које су Срби продали испод цијене да би могли да оду са Косова, јер нису више могли да живе у колективним центрима. Добар дио српског земљишта које се налази даље од главних путева Срби нису ни продали, али су их Албанци присвојили и користе је незаконито.
Нема сумње да се на Косову врши истребљење Срба. Нема сумње да се на Косову затире српство, српска историја, српска култура. ОВК је уништила велики број српских светиња. Уништено је 150 цркава и манастира од којих су неки саграђени у средњем вијеку. Српска гробља су оскрнављена и претворена у депоније, кости њихових предака су оскрнављене, српска села опљачкана и њихова имена промијењена. Српска омладина је приморана да бјежи са Косова.
Мој отац је видио суд врана. И ја сам га видјела. Вране-убице које сам гледала како кидишу на беспомоћну жртву непријатељи су истине, и правде, и људских права на Косову. Она усамљена врана у средини суднице то је српски народ на Косову. Њему се суди без видљивих разлога; његова кривица је установљена прије него што је суђење почело; он је осуђен на смрт и над њим се немилосрдно извршава смртна казна. Догађања на Косову подсјећају нас на роман Вилијама Голдинга Господар мува у коме руља убија Пигија без разлога, само зато што је друкчији од осталих и што је било потребно наћи жртвеног јарца.
Нисам у стању да затворим очи пред убилачком свирепошћу руље. Нисам у стању да затворим очи пред бескичмењаштвом и лицемјерјем оних који подржавају руљу и праве јој уступке не би ли одржали сопствени „кредибилитет“. Одбијам да затворим очи пред свирепошћу оних који су сами себи дали мандат да штите закон и рјешавају сукобе на Балкану а умјесто тога сију сјеме будућег рата.
4. јул 2009. 12:39
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
[1] Мери Волш је Иркиња, стручњак за међународни развој са десет година радног искуства на Балкану.
[2] У оригиналу murder of crows, буквално “убиство“ врана, на чему ауторка инсистира наводећи да је ријеч мурдер синоним за јато када је ријеч о вранама. (Прим. прев.)
[3] На дан 7. децембра 1941, Хитлер је издао декрет познат под називом Nacht und Nebel према коме „ноћ и магла“ треба да прогутају сва сумњива и непожељна лица. (Прим. прев.)
