У 86. години умро је Жозе Кутиљеро португалски дипломата који је заједно са лордом Питером Карингтоном 1992. године предложио план за рјешавање кризе и спрјечавање рата у БиХ.
План је предвиђао стварање три конститутивне националне јединице, при чему би Србима и Бошњацима припало по 44 одсто територије БиХ, а Хрватима преосталих 12 одсто.
Лидери све три стране у БиХ, Радован Караџић, Алија Изетбеговић и Мате Бобан, тај документ су потписали 18. марта 1992. године, али је Изетбеговић десет дана касније, послије састанка са америчким амбасадором Вореном Цимерманом, повукао свој потпис.
Пропаст Кутиљеровог мировног плана је отворио простор за ратне сукобе у БиХ.
Тај план, по коме је БиХ требало да постане децентрализована држава у којој би сви кантони били подијељени по националној основи, подразумијевао је њену независност.
Наиме, српски представници прихватили су да изађу уз Југославије под условом да Срби добију своје аутономије унутар БиХ. Тај податак потпуно демантује вишегодишње оптужбе да су Срби кривци за рат, јер су, наводно, одбијали независност БиХ.
Дана 28. марта 1992. године, након састанка са Цимерманом у Сарајеву, Изетбеговић је повукао потпис и исказао противљење било каквој подјели БиХ. Међутим, три и по године послије у Дејтону, Изетбеговић је потписао ентитетску подјелу БиХ, која се добрим дијелом ослањала и на Кутиљеров план.
Муслимански представници одбили су четири од пет мировних планова за БиХ, који су им предочени прије и током трајања сукоба.
Прво је одбијен српско-муслимански договор који је предвиђао да БиХ остане у Југославији са Србијом, Црном Гором и Македонијом и да се на заједничком нивоу власт дијели према републичком и националном кључу, а да заузврат не буде никакве подјеле унутар БиХ. Тај план су договорили српски лидери са муслиманским представницима Мухамедом Филиповићем и Адилом Зулфикарпашићем. Изетбеговић га је прво подржао, па одбио.
Затим је Изетбеговић одбио Кутиљеров план, па током ратних сукоба још два плана – Венс-Овенов о кантонизацији (са више кантона него у Кутиљеровом плану) и Овен-Столтенбергов о три национална кантона.
Тек у Дејтону, муслиманска страна је, након три и по године рата, прихватила план који је, такође, дијелио БиХ по националном кључу, али са много већим овлаштењима ентитета и кантона него што су то предвиђали ранији план.
Жозе Кутиљеро је у више наврата јавно оптужио Изетбеговића да је саботирао мировни план и тако увео БиХ у рат.
– Кад се упореди моја мапа и она која је дио Дејтонског мировног споразума из новембра 1995. године, види се да је, послије три и по године ратовања, резултат скоро исти. Многи животи су могли бити сачувани – рекао је Кутиљеро.
Он је истицао да је за ситуацију у БиХ 1992. године било апсурдно кривити искључиво Србе, јер су све три стране биле одговорне.
– Питање је било – можемо ли имати унитарну БиХ или БиХ из три дијела. Моје увјерење је било да само тродјелна БиХ може успјети, што је потврдио и Дејтонски мировни споразум- оцијенио је Жозе Кутиљеро, који је у више наврата оптужио Изетбеговића да је изазвао рат и масовне жртве, одбацујући споразум који је претходно потписао.
Такође, Кутиљеро је описао Изетбеговића као особу која лаже, односно – једно говори у јавности, а друго приватно.