- Изгубио сам два брата за непуних осам мјесеци. Једног сам сахранио цијелог, а од другог сам препознао само комад џемпера и траку од рударске чизме - потресно је свједочанство Крсте Долијановића за Меморијални центар Републике Српске.

У Одбрамбено-отаџбинском рату изгубио је двојицу браће – Вујадина и Миладина, који су, иако су имали посао и живот далеко од ратних дејстава, оставили све и вратили се у родне Братинце да бране своју породицу и завичај.

Крсто је одрастао у бројној сеоској породици. Живјели су од пољопривреде, држали стоку, обрађивали земљу и, како каже, сналазили се као и већина породица у том крају. Браћа су рано отишла на рад ван родног мјеста. Миладин је радио у Срему као груповођа на систему за наводњавање, док је Вујадин радио у руднику Зајача, а потом на Косову. Када је почео рат, обојица су се вратила кући.

- Дошли су да бране своју земљу, своју општину, своје село. Нису могли остати далеко док се овдје ратовало – рекао је.

Вујадин (Душан) Долијановић

Фото: memorijalni-centar.rs

Први је страдао Вујадин. Погинуо је 24. маја 1992. године, у првом нападу муслиманских снага на село Братинци, на мјесту које мјештани зову Башћа Ђорђина. Његово тијело током ноћи пронашли су најмлађи брат Душко и Драган Радовић, који су га у ћебету изнијели из села. Због опасности од нових напада сахрањен је већ сутрадан, уз обезбјеђење припадника Војске Републике Српске, на сеоском гробљу. Годину дана касније породица је његове посмртне остатке пренијела на братуначко гробље.

Само нешто више од седам мјесеци касније, нова трагедија погодила је породицу Долијановић.

На Божић, 7. јануара 1993. године, снаге из Сребренице извеле су напад на село Марићи. Миладин је био на стражи. Пробудио је саборце и кренуо да се врати на свој положај, крећући се од храста до храста како би избјегао ватру. Није успио.

- Убијен је кроз храст - свједочи Крсто.

Његово тијело пренесено је у амбуланту у Кравици заједно са још неколико погинулих бораца. Након што су муслиманске снаге ушле у Кравицу, тијела су, према Крстином свједочењу, извучена из амбуланте, везана сајлама за струју и вучена коњима. Потом су спаљена.

Миладин (Душан) Долијановић

Фото: memorijalni-centar.rs

Када су послије извјесног времена пронађени остаци, породица готово да није имала шта да сахрани.

- Од брата сам препознао само једну шару на џемперу која није изгорјела и траку од рударске чизме. Сахранио сам двије кости и једну лобању – наводи он.

Ни након губитка браће Крсто није напустио положај. Рат је провео као борац Војске Републике Српске, док су му истовремено на ратишту била и тројица синова. Сјећа се да најмлађег није видио шест мјесеци.

- Када је дошао кући, мајка га није препознала. Био је мршав, необријан, исцрпљен од рата – рекао је он.

Данас Крсто живи у Братунцу. Редовно одлази на гробље, пали свијеће и чува успомену на браћу, увјерен да њихова жртва не смије бити заборављена.

Комплетно свједочанство Крсте Долиановића доступно је на званичној страници Меморијалног центра Републике Српске на ОВДЈЕ.