Црква Светог Преображења Господњег у сарајевском насељу Пофалићи, позната и као Црква на Старој станици, једини је православни храм у општини Ново Сарајевo.

Крајем тридесетих година прошлог вијека Сарајево се ширило дуж корита ријеке Миљацке  према западу и јавила се потреба за изградњом нове богомоље за православни живаљ.

За потребе градње узет је већ готов пројекат београдског архитекте Александра Дерока, који је Сарајеву подарио и Капелу Видовданских хероја, а у њеној крипти сахрањени су посмртни остаци припадника „Младе Босне,“ учесника у Сарајевском атентату.

Дероко је пројекат начинио у медитеранском стилу, а узор му је била Црква Светих апостола Петра и Павла у мјесту Рас недалеко од Новог Пазара, изграђена крајем осмог или почетком деветог вијека.

Првобитно је пројекат био намијењен за градњу цркве у Сплиту, међутим, градња је отказана у посљедњи час, па је пројекат искориштен за градњу храма у Сарајеву. Отуда и његов медитерански стил и изглед попут богомоља на јадранском приморју.

Црква је изграђена у кружном тлоцрту, од бијелог кречњака, са скривеним звоником и аркадама у фасади. Покривена је медитеранским цријепом – ћеремитом, а црквени ентеријер осликао је познати црногорски сликар Јован Зоњић.

50.000 вјерника

Градња је завршена почетком 1940, а храм је освештан 8. септембра исте године, уз велико славље којем је присуствовало око 50.000 вјерника из свих крајева Краљевине Југославије.

Храм је освештао патријарх српски Гаврило уз саслужење митрополита дабробосанског Петра, епископа жичког Николаја Велимировића, епископа зворничко-тузланског Нектарија, епископа захумско-херцеговачког Николаја и 50 свештеника.

Свечаности је присуствовао и тадашњи градоначелник Сарајева Мухамед Златар, изасланик задњег југословенског краља Петра Другог Карађорђевића, Станоје Михалџић, министар унутрашњих послова Краљевине Југославије, те команданти и многобројни генерали тадашње Војске Краљевине Југославије. 

Кум цркве је био Васо Тодоровић, индустријалац из Сарајева, а кум звона Сарајлија Нешковић.

Према писању "Политике", која је извјештавала о овом догађају, свечана поворка кренула је испред Земаљског музеја ка Цркви Светог Преображења Господњег, а након освештења приређен је и ручак са народом. 

Од отворења цркве до данас, уз изузетак оних ратних периода између 1941. и 1945. те између 1992. и 1995, у овом храму се сваког 19. августа прославља празник Преображења Господњег, који је и крсна слава цркве.

Тада се по први пут у години износи и благосиља нови род грожђа, а вјеровање је да се уз овај празник преображава читава природа, најављујући тако скори долазак јесени.

Напади на Цркву Преображења Господњег

У току своје историје, храм је претрпио многа разарања. У Другом свјетском рату, власти Независне државе Хрватске су га опљачкале и затвориле, а ова богомоља је претрпјела и знатна оштећења током Одбрамбено-отаџбинског рата у Босни и Херцеговини, од 1992. до 1995.

По престанку ратних дејстава, у децембру 1995. године, парохијани су очистили храм, поправили врата и кључеве предали монаху Авакуму и свештенику Крстану Бијељцу, који су током рата одржавали службу у Цркви Светих архангела у Сарајеву. Почетком 1996. године они су освјештали оскрнављени Храм Светог Преображења и у њему су одржавали редовно света богослужења недјељом и празником. Први свештеник-парох послије рата био је Душан Јовановић, који је опслуживао оба храма, Стару цркву Светих архангела и Храм Светог Преображења. Доласком свештеника Зорана Перковића 1998. године, храм и парохија су добили свог сталног пароха. Он је ту дужност обављао до 2001. године, када је на његово мјесто дошао протонамјесник Јадран Даниловић.

Радови на обнови храма започети су 2000. године када је поправњен кров и обновљена електрична инсталација у храму, а обнова живописа – фресака на зидовима почиње 2004. године. Те године су академски сликар, протомајстор Драган Марунић са својим помоћницима, магистром Драганом Станковићем, Немањом Марунићем и дипломираним теологом Дарком Даниловићем осликали олтарски простор, а сликавање је настављено и у идућој 2005. години. 

Потом је услиједило уређење порте, чишћење фасаде храма, а средином 2006. године извршена је електрификација звона. 

Током 2007. године, иста екипа сликара, са протомајстором Драганом Марунићем на челу, осликан је и преостали дио наоса – од прозора до парапета изнад пода и тако је  унутрашњи простор храма осликан у цјелини.

Данас се овај храм сматра једним од најљепших богомоља у Митрополији дабробосанској.