Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Бориша Старовић  - животни пут великана медицине и науке

Бориша Старовић рођен је 5. августа 1940. године у Сарајеву. У родном граду 1958. године завршио је Класичну гимназију са одличним успјехом. Медицински факултет у Сарајеву завршио је 1964. године као један од најбољих студената генерације.

Године 1972. Старовић започиње своју академску каријеру као асистент на предмету хирургија на Медицинском и Стоматолошком факултету у Сарајеву. Већ наредне године, на Хируршкој клиници истог факултета, полаже специјалистички испит из опште хирургије са највишом оцјеном. Своје усавршавање наставља 1976. године, када полаже субспецијалистички испит из пластичне и реконструктивне хирургије, усмјеравајући се ка области која ће обиљежити његов научни и стручни рад.

Као стипендиста British Council-а, током 1976. и 1977. године борави у водећим медицинским центрима Велике Британије у Единбургу, Дербију и Лондону, гдје стиче драгоцјена знања из хирургије шаке, реконструктивне хирургије и микрохирургије. Управо у том периоду започиње рад на докторској дисертацији из реконструктивне хирургије шаке, која ће касније постати прва докторска теза из ове области на простору тадашње Југославије. Дисертацију успјешно брани 1981. године на Медицинском факултету у Сарајеву.

Његов ангажман није се задржао само на струци и науци, те од 1985. године обавља дужност продекана, а већ 1988. године именован је за декана Медицинског факултета у Сарајеву, чиме преузима једну од најодговорнијих улога у академској заједници.

Наставак академског рада у ратним условима

Бориша Старовић био је један од оснивача Одјељења за пластичну и реконструктивну хирургију Хируршке клинике у Универзитетском медицинском центру Сарајево, којом је, након именовања за директора 1977. године у периоду трансформације установе, руководио све до 1993. године, водећи је кроз значајан период развоја, унапређења и модернизације.

На тој функцији затекао га је и почетак рата у Сарајеву 1992. године. Већ првог дана рата, 6. априла, постао је жртва атентата, након чега је чак 400 дана провео у заточеништву у клиници коју је сам основао и годинама водио.

Ипак, упркос ратним околностима и прекиду наставе на сарајевским факултетима, јавила се снажна потреба да се очува континуитет медицинског образовања. Вођени том идејом, професори Медицинског и Стоматолошког факултета, на челу са др Боришом Старовићем и др Олгом Благојевић, током љета 1993. године покрећу обнову наставе на новом простору, настојећи да сачувају традицију и омогуће студентима да наставе и заврше започето школовање.

У таквим околностима, професор Старовић именован је за декана Медицинског факултета на српском простору. Већ 18. септембра 1993. године организована је и започета настава, по узору на универзитетски кампус, у просторијама Клиничког центра Општа болница Србиње. На тај начин, упркос рату и изузетно тешким условима, обезбијеђен је наставак образовања и очуван академски континуитет медицинске струке.

Академски врхунац и завршетак животног пута

Од 2000. године професор Бориша Старовић обављао је дужност ректора Универзитета у Српском Сарајеву, истовремено остајући активно ангажован и у Академији наука и умјетности Републике Српске. Њен члан постао је 1997. године као дописни, а од 2004. године и као редовни члан, током чега је обављао значајне функције генералног секретара, потпредсједника, као и предсједника Одјељења за медицинске науке.

Његову каријеру изненада је прекинула болест. Професор др Бориша Старовић преминуо је 16. маја 2005. године, након наглог погоршања здравственог стања.

Педагошки приступ који је оставио дубок траг

Професор Бориша Старовић био је носилац и учесник у више од 20 научноистраживачких пројеката у земљи и иностранству, као и организатор бројних конгреса, међународних стручних скупова и домаћих симпозијума.

За свој рад и допринос струци добио је више значајних признања, међу којима су Шестоаприлска награда града Сарајева, Првомајска награда БиХ, Медаља рада и Повеља хуманости Југославије 1990. године. Награда „Хипократ“ за животно дјело додијељена му је 2002, а годину касније и Велики печат за изузетне резултате у професији.

Иза себе је оставио велика дјела и неизбрисив траг, дубоко уткан у историју академске заједнице Универзитета у Источном Сарајеву. Ипак, поред блиставе каријере и изузетних професионалних достигнућа, професор Бориша Старовић прије свега је био поштован, цијењен и искрено вољен човјек, нарочито међу својим студентима, који га и данас памте са посебним поштовањем.

Студенти Медицинског факултета памте га као великог професора и изузетног педагога који им се посвећивао цијелим бићем. Знао је имена својих студената, одакле долазе, па чак и детаље из њиховог приватног живота, што је свједочило о његовој истинској бризи и блискости са њима. Био им је више од професора и родитељ и савјетник и пријатељ.

Често је у касним вечерњим часовима обилазио читаонице и када би затекао студенте како уче, остајао би с њима до раних јутарњих сати, стрпљиво им објашњавајући најсложеније дијелове градива. Чак и када би их сусрео ван факултета, у кафићима, прилазио би им са очинском бригом и савјетовао да се врате учењу, подсјећајући их да је „у знању блистава будућност“.

Оставио је траг не само у медицини, већ и у генерацијама студената које је учио да буду прије свега добри људи. Учио их је раду, дисциплини и хуманости, јер је вјеровао да само такав човјек може истински носити позив љекара.

Студентски дом у Фочи од 2023. године носи његово име, када је и свечано откривена плоча са новим називом установе. Исте године испред Музеја Старе Херцеговине откривена је и његова биста, као трајно обиљежје у част његовог доприноса.

Источно Ново Сарајево чува сјећање на Боришу Старовића

У Источном Новом Сарајеву једна од улица носи име Борише Старовића, као трајно обиљежје у част његовог доприноса медицини и академској заједници.