Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Доброслав Јевђевић – од „Младе Босне“ до четничког војводе

Доброслав Јевђевић, рођен 1895. у Милошевцу код Праче ,у свештеничкој породици од оца Димитрија и мајке Анђелке, припада генерацији младих националиста чији је животни пут водио од револуционарне омладине пред Први свјетски рат, преко активне политичке каријере између два рата, до улоге четничког команданта током Другог свјетског рата и живота у емиграцији.

Још у раној младости приступио је организацији „Млада Босна“, због чега је искључен из сарајевске и свих других гимназија у Босни. Школовање је наставио у Београду, гдје је, према свједочењима, становао у истој кући са Гаврилом Принципом у Ломиној улици. Након сарајевског атентата 1914. године, ухапшен је заједно са другим припадницима „Младе Босне“ и, иако малолетан, осуђен на доживотну робију. Казну је издржавао у Араду.

По завршетку Првог свјетског рата, 1918. године, заједно са групом арадских осуђеника умарширао је у Нови Сад. Тада су разоружали аустријске чуваре војних магацина, наоружали своје људе и дочекали српску војску, којој је Јевђевић предао кључеве неоштећених складишта.

Након рата завршава гимназију и уписује Правни факултет у Загребу, а потом одлази у Лајпциг на усавршавање и студије, гдје је усавршио њемачки језик. Био је политички активан као предсједник окружног одбора Организације југословенских националиста у Новом Саду, гдје је покренуо и уређивао страначко гласило „Видовдан“. Током излажења листа био је више стотина пута тужен, а више десетина пута осуђен.

У међуратном периоду гради изразиту политичку каријеру. Био је члан четничког удружења и Организације југословенских националиста (ОРЈУНА), као и народни посланик. Четири пута је биран у Народну скупштину Краљевине Југославије. Политички је дјеловао у оквиру југословенског, али и снажно наглашеног српског националног концепта, а важио је за утицајну фигуру у Босни и Херцеговини. Обављао је и функције у државној пропагандној служби средином тридесетих година.

Други свјетски рат доноси кључни заокрет. Након Априлског рата 1941. приступа четничком покрету Драже Михаиловића и постаје један од водећих четничких команданата у Херцеговини. Дјеловао је у сложеним ратним околностима, обиљеженим борбама против партизана, али и сарадњом дијела четничких снага са италијанским, а касније и њемачким окупационим структурама.

Након рата Јевђевић одлази у Италију, гдје остаје у емиграцији до краја живота. У Риму је дјеловао у круговима српске политичке емиграције, бавио се публицистиком и био повезан са четничким организацијама у расијању.

Преминуо је у Риму 2. октобра 1962. године, гдје је и сахрањен. Његово име и данас изазива подијељена тумачења – од раног револуционарног ангажмана и политичке каријере, до спорне улоге у ратним догађајима Другог свјетског рата.

Дражино признање војводи Jевђевићу

Ваш рад и огроман напор у деликатној служби коју обављате са пуно разумевања и храбрости заслужује сваку похвалу. Отаџбина Вам за ово дугује признање, а ја Вам захваљујем и препоручујем да продужите и у будуће као и до сада.

Генерал Дража Михаиловић војводи Доброславу Јевђевићу 6. маја 1943. године, поводом побједе четника над партизанима у Бици на Неретви и ослобађања Источне Херцеговине.

Извор: Зборник докумената, том 14, књига 2, страна 728. Издавач: Војноисторијски институт, Београд, 1983.)

Породичне и личне везе са сарајевским атентаторима

Живот Доброслава Јевђевића био је испреплетен и са породичним и личним везама са кругом младобосанаца. Према историјским наводима, био је у кумовским и блиским односима са породицом Грабеж. Ђорђе Грабеж је крстио Јевђевића, док је Јевђевићев отац, протојереј Димитрије Јевђевић, крстио Трифка Грабежа, једног од учесника Сарајевског атентата 1914. године.

Породице Грабеж и Јевђевић одржавале су блиске односе и често су се посјећивале, а њихова сарадња, како се наводи, постојала је и на црквеном пољу. Вјерује се да су били укључени у активности око подизања православних храмова у Прачи 1908. и на Палама 1909. године, што свједочи о снажној повезаности ових породица у вјерском и друштвеном животу тог краја.

Јевђевић је касније о тим људима писао и као свједок једног времена. У свом дјелу „Сарајевски атентатори“ из 1934. године оставио је записе о Трифку Грабежу, о којем је писао са посебном блискошћу, што се доводи у везу управо са њиховим личним познанством из младости.

Ови подаци показују да Јевђевићев однос према догађајима из 1914. године није био само политички и идеолошки, већ и дубоко личан.

Биo je нaдa и пoнoс у пaтриjaрхaлнoj пoрoдици чeститoг свeштeникa и рoдoљубa Грaбeжa. Нeдeљoм би сa плaнинa силaзили мрки гoрштaци дo пoпoвe кућe и слушaли Tрифкoвe причe o Србиjи и Бeoгрaду, o рaтoвимa и слoбoди. Биo je мeк и искрeн у дoтицajу сa сeљaнимa, ниje их сaмo вoлeo, нeгo их пoштoвao. Нeкoликo нeдeљa кaсниje Tрифкo je лeжao у oкoвимa сaрajeвскe тaмницe, a Пaлa вишe ниje билo. Нa прoплaнцимa вeчнo зeлeних бoрoвa и oмoрикa сaмo су зaдимљeнe црнe плoхe кaзивaлe, гдe су билe нeкaдa кућe и дoмoви, нa сувим стaблимa њихaли су сe лeшeви oбeшeних, други су лeжaли нa друмoвимa прoрeшeтaни куршумимa и бajoнeтимa, из пeпeлa нa згaриштимa цeрилe су сe пoцрнeлe лубaњe. Пoдивљaлa руљa пoд зaштитoм aустриских вojних влaсти прeпoлoвилa je свe живo у oпштини, кoja je смeлa рoдити Tрифкa Грaбeжa, записао је Јевђевић у свом дјелу.

Војвода Доброслав Јевђевић: Порука српским четницима

У  свим тешким и великим часовима наше историје српске народне масе имале су развијенији осећај крвне заједнице, од својих кнежева, војвода и властеле. Увек, било да се је тај осећај испољавао у оданости заједничкој вери, заједничкој држави или у најновијим вековима, заједничкој нацији. Догађаји су се увек развијали на једнак начин, од Косова кад су министри, партиске величине и генерали или побегли у иносранство или отишли у ропство, а сиротиња раја прихватила светло оружје и дохватила се својих планина. Планине које су криле вилу Равијојлу, Новака и Грујицу, Вујадина и Мркоњића загрлиле су и српске четнике ђенерала Драже.

Нестало је државе на географским картама, нестало је и у срцима оних који су у туђину пренели њено злато и трошећи паре нашег народа служили туђим државама, али је српска држава живела у душама оних, који су у сени стогодишњих јела и борова голи и боси сањали о златним оклопима Душанових копљаника и молећи се Богу под грмом зеленим мислили на царске лавре староставне. Ја не знам је ли правно, стварно или духовно била умрла Југославија, али знам сигурно да је живела Србија Душанова, Карађорђева и Милошева и то живела у срцима нас српских четника. Кад нас не би обузимала туга што има синова српских мајки, који фалсификују историју, смејали би се оним, који причају како смо се Дража и ми били и крвили за Југославију радикала и демократа, Мачека и Корошеца. Никад после сретних дана првих година слободе у васкрслој Шумадији није било тако лепе и тако истинске Србије, какву смо ми стварали крвљу нашом. Никад није било на свету веће демократије, ако демократија значи владу народа, него на нашим слободним територијама. Кад су се против нас дигли и пријатељи и душмани и Бог и ђаво, ми ни онда нисмо попустили. Носећи своју Србију у душама нашим ми смо напуштали српску груду, не да утечемо, него да спасемо варницу из које ће планути ново српско сунце, не да се уклонимо, него да узмемо замаха за нови залет против непријатеља.

Остали смо и у туђини верни нашем идеалу, остаћемо му верни до последњег даха свог живота. Да би чували српски аманет, да би створили што јачи бедем против српских душмана, да би нас као организовану снагу осетили и Срби у Отаџбини и душмани у и изван Отаџбине створили смо организацију српских четника. Иако можда немамо то написано у нашем програму сваки пастир српски који је пушку носио, сваки дрвосеча српски, који је бомбу бацао, сваки радник српски, који је бацач палио знао је од првог дана, какав нас циљ руководи. Организација Српских Четника је српски покрет, који је одблесак свенародног српског покрета, који је под ђенералом Дражом спасао част српског имена и славу српског оружја. Организација Српских Четника својом моралном снагом, својом материјалном снагом, снагом своје идеје и својим бројем будно пази да се на српском послу ништа не учини што се противи светим принципима, који су управљали нашом борбом у Отаџбини. Организација Српских Четника постоји, да би својом снагом деловала да српска црква иде српским путем, да српска политика иде српским путем, да Српска Круна иде српским путем да српска просвета иде српским путем. Организација хоће да има на сваком српском већу и сабору свој удео раван њеној снази у српском народу уопште и у српској емиграцији напосе.

Из књиге војводе Доброслава Јевђевића ”У служби српском народу (мемоарски и други записи)”

Сјећање и свједочење

У Палама једна од улица носи назив по Јевђевићу, што свједочи о томе да је ова историјска личност остала дио локалног памћења и идентитетских наратива овог краја.

Насљеђе Доброслава Јевђевића се и даље препознаје у срединама у којима је његова породица и дјеловање оставило траг.