Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.Промотивни банери

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су наџивјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Миленко Филиповић – живот и пут великог етнолога

Миленко Филиповић био је један од најзначајнијих српских и југословенских етнолога и етнографа. Рођен је 8. новембра 1902. године у Босанском Броду, у породици жељезничара са укупно седмеро дјеце.

Као истраживач, бавио се широким географским пространствима и дубљим слојевима народних обичаја, миграцијама српског становништва и њиховим посљедицама, укљу­чу­ју­ћи и ве­о­ма ри­јет­ке и те­шко уоч­љи­ве по­ја­ве у на­род­ном жи­во­ту.

Филиповић је основну школу завршио у Високом, свакодневно путујући возом из оближњих Подлугова. Још тада се издвајао марљивошћу и озбиљношћу, упркос скромним породичним приликама. Гимназију је похађао у Тузли, у тешким годинама Првог свјетског рата. Током тог периода материјалну подршку пружао му је индустријалац Данило Пантић, који је помагао надарене и вриједне ученике. Миленко, као одличан ђак, давао је инструкције слабијим ученицима, настојећи да властитим радом допринесе породичном буџету и олакша школовање браће и сестара.

Након завршене основне школе, Филиповић 1921. године своје образовање настваља на Филозофском факултету у Београду гдје студира групу предмета: географија, етнологија и национална историја. Имао је прилику да учи код најистакнутијих научника тога времена, географа Јована Цвијића, етнолога Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића.

Иако је објавио много радова из антропогеографије, Филиповић је ипак на првом мјесту био етнолог. Студије завршава  за свега три и по године, већ у 23. години живота.

Након дугогодишњег истраживачког рада, Миленко Филиповић је завршио докторску дисертацију под називом „Височка нахија“, коју је успјешно одбранио 1928. године. Исте године, обимна дисертација од 456 страница објављена је у Београду у чувеној Цвијићевој едицији „Насеља српских земаља“.

Током живота у овој едицији објавио је бројне радове, међу којима су најзначајнији: „Вогошћа и Биоча у Босни“, „Гласинац“, „Рама“ и  „Таково“.

Филиповић у својим истраживањима о Гласинцу анализира и период доласка Турака у Босну, истичући њихов утицај на етничке и демографске прилике у овој области: “ Не може се знати ништа о томе какве су биле прилике на Гласинцу у то вријеме када у Босну долазе Турци. Велика прекретница у животу коју представља долазак Турака у Босну, није могла остати без утицаја ни на етничке прилике на Гласинцу. Судећи по оном недовршеном стећку изнад Сокоца, у то вријеме извршена је нека нагла промјена на Гласинцу: или се становништво у већини само разбјегло испред Турака или су га Турци раселили или га је нестало усљед какве епидемије. Прва могућност је највјероватнија, јер су Турци продирали у Босну постепено, а пут у Босну их је водио преко Гласинца и његовим јужним оквиром“.

Године 1930. изабран је за доцента, а 1937. за ванредног професора на младом Филозофском факултету у Скопљу.

Са подручја Македоније професор Филиповић је објавио неколико десетина већих и мањих радова и постао члан Научног друштва. Један је од покретача оснивања Етнолошког друштва Југославије и главни уредник часописа “Етнологија”.

Од Београда до Харварда - живот у служби науке

Богати научни рад професора Филиповића био је прекинут избијањем Другог свјетског рата на подручју Југославије од 1941. до 1945. године, током којег је остао у Београду. И у таквим тешким условима наставио је са својим истраживањима, па је већ одмах након ослобођења изабран за научног сарадника Српске академије у Београду.

Као већ истакнуто научно име добија Рокфелерову стипендију и проводи једну школску годину на Харвардском универзитету у Сједињеним Америчким Државама, гдје не само слуша, него и држи предавања на енглеском језику, који је сам научио.

Због запажених научних радова, изабран је за научног сарадника на Харвардском универзитету. Слободно вријеме посвећивао је упознавању Срба у Америци и прикупљању грађе од обала Атлантика до обала Пацифика.

Године 1955. Филиповић нановоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву изабран је по позиву за редовног професора на предметима антропогеографија и етнологија.

Чак и током релативно кратког боравка у Сарајеву развио је изузетну научно-истраживачку и организацијску активност. Тако је већ 1957. године, као главни уредник првог географског научног часописа у Босни и Херцеговини, „Географског прегледа“, објавио веома запажени уводни чланак „Цвијићева антропогеографска школа“. Остао је главни уредник часописа све до одласка у пензију 1962. године.

Истовремено је изабран за члана Научног друштва БиХ, а затим за редовног члана Академије наука БиХ. Од 1959. До 1964. године био је директор Балканолошког института Академије наука БиХ. Организовао је и учествовао са неколико реферата на чувеном Симпозијуму о средњовјековном катуну.

Желећи да што више допринесе познавању прошлости народног  живота на просторима некадашње Југославије, првенствено Македоније, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, Филиповић пише: “Настојао сам да поред радова у којима сам давао опширне приказе народне прошлости и народних особина (Височка Нахија, Скопска Котлина, Голо Брдо, Дебарски Дримкол, Таково) дам и што више краћих прилога са основним карактеристикама народног живота у појединим крајевима.“

Студенти, радови и утицај професора Филиповића

Ни тешка болест није могла спријечити професора Филиповића да настави са својим научним радом у Сарајеву и Београду. Његови бројни радови објављени у Дјелима Академије наука БиХ обухватају значајне студије као што су „Лепеница као регија“, „Попово у Херцеговини“ ,„Мајевица“, „Српска насеља у Белој Крајини“, као и десетине мањих, али по садржају изузетно важних радова.

Радови професора Филиповића објављени су и у три југословенске енциклопедије, а међу најзначајнијим издвајају се: „Кућна задруга“, „Род“, „Крсна слава“, „Братство“, „Цигани“ и бројни други.

Професор Филиповић запазио је на десетине одличних студената, које је стално мотрио и помагао им да успију у тешком научном раду. Десетак од њих  постали су познати научници у својим научним дисциплинама. Поједини његови ученици чувају бројна писма којима је овај несебични професор изражавао готово родитељско старање за њих.

Међу важнијим етнолошким радовима професора Филиповића издвајају се: „Деформисање лубање у Југославији“, „Тетовисање у јужној Србији“, „Србљаци“, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији“, „Обичаји и веровања у Скопској котлини“, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији“, „Женска керамика код балканских народа“, „Цинцари у Босни“, „Структура и организација средњевјековног катуна“ и „Јован Цвијић и српска етнологија“, као и бројне друге студије.

Трајни траг великог научника

Кроз читав свој, прилично тежак живот професор Филиповић радио је са изузетном енергијом, не обазирући се на животне тешкоће. У свом научном опусу објавио је готово 400 библиографских јединица. Цијели његов живот био је посвећен научном истраживању, а радови су му познати и признати не само у Југославији, већ и у ширим међународним научним круговима, јер су поједини објављени и изван наше земље. Темељно познавање страних језика омогућило му је приступ свјетској научној литератури. Од мањих чланака о појединим питањима, брзо је прешао на заокружене и потпуне студије, од којих су неке и данас међу најзначајнијим у југословенској етнолошкој и антропогеографској науци.

Професор Филиповић преминуо је 22. априла 1969. године, након дуге и тешке болести, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у близини свог учитеља Јована Цвијића и славног књижевника и борца за народна права Петра Кочића.

Смрћу професора Филиповића наша наука изгубила је истинског и непоколебљивог поборника. Он ће остати у трајном сјећању југословенских етнолога и географа, а прије свега његових ученика и сарадника, као оличење изузетне енергије, посвећености и етичке постојаности.

Сјећање на професора Филиповића у Сокоцу

Име професора Филиповића носи једна соколачка улица, као знак поштовања за његов допринос науци и трајни утицај на локалну заједницу и културно наслијеђе овог краја.