Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су наџивјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Пуковник Зоран Боровина – херој Илиџанске бригаде

Зоран Боровина рођен је 1952. године у Малом Пољу код Хан Пијеска. Основну школу и гимназију завршио је у родном мјесту, а потом уписао Војну академију у Београду, завршивши завршну годину у Сарајеву. Већ у младости показивао је зрелост, одговорност и јасну способност да предводи друге.

Године 1992, на почетку Одбрамбено-отаџбинског рата, генерал Ратко Младић поставља Зорана Боровину за команданта Илиџанске бригаде са чином пуковника Војске Републике Српске.

Током ратног периода командовао је бројним борбама између Војске Републике Српске и тзв. Армије БиХ.

Био је сасвим природан, тих, са благим осмијехом, али се на положајима истицао храброшћу и одлучношћу, због чега је уживао велико поштовање међу борцима. Оно по чему ће остати упамћен јесте храброст и одлучност у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима с непријатељем, али и његова борба против неправде.

Операција ослобађања Отеса

Пошто су припадници тзв. Армије БиХ гранатирали цивилне положаје у Српском Сарајеву, војна команда Српског Сарајева донијела је одлуку о ослобађању Отеса, код Илиџе, који је представљао важан стратешки положај. Операција ослобађања почела је у зору 1. децембра 1992. године, а Боровина је заједно са својим борцима даноноћно боравио на првим линијама фронта.

Четвртог дана операције, 4. децембра, Боровина је са неколико добровољаца извршио диверзантски упад на непријатељске положаје. Током акције бачена им бомба пред ноге, а пуковник Зоран Боровина ју је узео у шаке, покушавајући да је врати. Ручна бомба је експлодирала у његовој десној шаци.

Тијело команданта Боровине његови су саборци пренијели у ратну болницу "Жица" у Блажују, а ратни хирург Миодраг Лазић констатовао је његову смрт, коју је описао и у својој књизи „Дневник ратног хирурга“:

„Сад је око 21 сат. Баш у ово време донесен је леш команданта Зорана Боровине. Погинуо је предводећи своје борце у јуришу. Нема десну шаку. Повреде главе, груди, лица. Међу његове борце пала је ручна бомба. Храбри командант Илиџанске бригаде покушао је да је врати непријатељу. Експлодирала је у његовој десној шаци. Заштитио је војнике својим телом. Био је прави командант. На левом џепу своје војничке блузе носио је беџ са ликом Његоша. У десном је имао бомбоне, које је делио деци када је долазио у посету болници. Да ли и он има негде своју децу? Жао ми је команданта и великог борца Зорана Боровине. Тешко ми је и као човеку и као хирургу.“

Послије погибије и ослобађање Отеса

Јединице Војске Републике Српске ушле су у Отес 5. децембра 1992. године, а насеље је у част Боровине привремено преименовано у Зораново. Његова смрт дубоко је погодила морал војника, али је истовремено постала симбол храбрости и пожртвованости.

Пуковник Боровина постхумно је одликован Орденом Карађорђеве звијезде I реда на Видовдан 1993. године.

Сахрањен је уз све војне почасти у Београду, на гробљу Орловача, према жељи породице.

Сјећање у пјесми и књижевности

Након његове погибије настале су бројне пјесме и књижевни записи. Борци Илиџанске бригаде написали су „Пјесму о Зорану Боровини“, док је српски књижевник Тодор Каришик у дјелу „Пут до Сунца“ описао битку коју је Боровина предводио.

Јутро хладно, земља залеђена

по дрвећу чак ни птица нема

 децембарско јутро освануло,

 бијелим рухом све је обавило.

 Отес мјесто тама загрлила

и заједно са насељем снива,

у даљини пуцњи одјекују

 реметећи јутарњу тишину.

Зора ћути ко да нешто скрива

нико не зна шта ће да се збива,

пашће данас на стотине глава

 биће хране за црног гаврана.

Српске чете чекају наредбу

па да сложно крену у побједу,

 да прегазе исламску аждају

што нам прља земљу православну.

Из команде стигла је наредбa

 Отес мјесто заузети треба,

полетјеше српски соколићи

ка пољани гдје ће борба бити.

Кад душмани Србе угледаше

из ровова ватру отворише

све у нади да ће Срби стати

и да ће их тако задржати.

 Пут Отеса из правца Доглода

битку поче најбоља бригада,

борбу воде специјалне чете

 на душмана ко тигрови лете.

 Од Осијека, села у равници,

нападају са воћњака четници,

добровољци, јунак до јунака,

 јединица храбријех момака.

 Са десне стране од Илиџе града

напредује Српска гарда млада

и са њима Илиџански борци,

сви хероји и пробрани момци.

На стотине падају граната

 као да је пролом из облака,

турски пораз наслути се тада,

бјеже Турци пут Техерана.

 Од тенкова земља се потреса

јуришају у правцу Отеса,

кад их видиш срце ти задрхти

док свирају симфонију смрти.

Џаба силна турска појачња

што долази од правца Техерана,

 храбру војску неће зауставити

 јер побједа мора српска бити.

 Већ два дана бој се љуто води

 и тада се несрећа догоди

погину нам Зоран Боровина

у пробоју душманских линија.

 Од тренутка када Зока погину

још се јаче у крену у дубину

још силније Срби навалише

 и побједу часну изборише.

 По Отесу стотине лешева,

 турска сила сад је у јадима

да по граду нигдје никог нема .

Техеран се на предају спрема.

У посвети је Каришик написао:

„ Ову пјесму посвјећујем српским браниоцима Илиџе и легендарном команданту Зорану Боровини који је са хиљадама српских синова стао на браник oтаџбине и остао да је вјечно чува. “

Такође, музичар Љубиша Калас је 1993. снимио пјесму „Зоране, Зоране“ у част пуковнику Боровини.

Пуковник Зоран Боровина – вођа, херој и симбол храбрости

Зоран Боровина био је вођа који је надахњивао својим примјером. Његова храброст била је у бризи за људе којима је командовао. Сваки његов потез, свака ријеч, носила је одговорност и дубоко разумијевање.

Под његовим вођством, бригада није само извршавала задатке, она је учила вриједности оданости и заједништва. Зоран је показивао да вођа није само онај који наређује, већ онај који препознаје снагу и слабост својих људи, и који зна како да их охрабри у најтежим тренуцима.

Његово име и данас остаје симбол посвећености и храбрости јер он је био човјека који је, у сваком смислу, живио за свој народ и своју бригаду.

Улица Зорана Боровине

Власти Српског Сарајева 1992. године једну од улица на Добрињи 1 назвале су Улицом Зорана Боровине. Добриња 1 је до маја 1996. била у саставу Српског Сарајева, а након потписивања Дејтонског споразума припала је ФБиХ, те је улица одмах преименована.

Ипак, данас једна улица у насељу Павловац у Источној Илиџи носи Зораново име, чувајући сјећање на пуковника Боровину.