Госпојинско јутро. Сарајево, његова десна преткомора, десна страна срца и у њему у камену сачувана једна од најљепших и најстаријих светиња коју имамо, Стара православна црква, обгрљена крилима својих именосилаца Светих Арханђела Михаила и Гаврила. Мирише тамјан, мирише мир измољен вијековним молитвама чији ехо као да и јутрос чух.

У реду за исповјест стајала је бака сједе косе. Њене уморне ноге стрпљиво су стајале испред мене. Размишљам да јој пружим руку... или ипак не. Можда увриједим ту упорност и жртву коју је припремила да подари данашњем празнику. Пажљиво је пришла и целивала иконе, а затим крст и руку свештеника Томислава, нашег Тома, Сокочанина. То лице било је умивено од сваког гријеха, а ја у себи помислих- „Боже, дај ми овакву старост. Да и сиједе косе станем пред Тебе и покорно кажем шта ми је на души, а да се не постидим“.

„Вјерујем у једнога Бога Оца“... надглашавало је звук трамваја, а ми окупљени, сједињени у молитви дочекасмо причешће. „На здравље и спасење!“

Након литургије, свештеник Томо представио нам је сваки кутак овог јединственог здања. Поред тога што потиче још из средњег вијека, овај храм ризница је бројних божијих благодети подарених српском роду. Рече да је на основу цариградских списа из 1485. и 1489. године установљено да је у то вријеме постојала црква у Сарајеву. Да су набројане 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и осам дубровачких, а у списима је поменут и поповски син Ђуро, што је указ да је православни свијет и у то доба на овом простору имао своју богомољу.

Фото: Уступљене фотографије

Из XVI вијека доступно нам је више писаних трагова, па налазимо и списе о свештенству и црквеном животу. У XVII вијеку црква је три пута страдала у пожарима, након којих јој је 1656. године поклоњен полијелеј, два камена свјећњака пред олтаром и нови дрвени иконостас, изрезбарен па утопљен у злато.

Кроз историју, горјело је ово свето здање и у XVIII вијеку, 1724. и 1788. године, али се изнова обнављало и бивало љепше и племенитије. Приликом једне обнове храм је подјељен на горњи и доњи дио, а у обнови 1730. године постављена су врата у женском дијелу цркве, како би жене и дјеца у невољи лакше побјегли од честих турских упада. О невољама хришћанског живља свједоче и данас дрвена врата, на која су вјешани православни хришћани, не одричући се своје вјере.

У Старој цркви почива часна десна рука првомученице Свете Текле, којој је посвећен читав комплекс. Ту се понизно клањамо моштима Светог Јакова Персијанца, Светог мученика Трифуна, Свете Макрине, сестре Светог Василија Великог и моштима Светог и чудотворног Пантелејмона.

Посебну брижност имају мошти младенца, мушког дјетета, које се налазе у дрвеном ковчегу на спрату јужног дијела храма. Њима се често клањају болесни и жене нероткиње свих вјера, али и остали вјерни народ који се моли за здравље, спасење и напредак. Предање каже да је зла маћеха бацила дијете низ степенице, а затим на смеће. Српски трговци су га нашли, однијели у храм, након чега се његово беживотно тијело посветило. Многе молитве беспородних услишене су након проласка испод ових светих моштију.

„Нека вам је на здравље и спасење данашња молитва!“ И нека је, у част славних предака и оних чије су молитве надглашавале буку вијековима. Видимо се у Старој цркви на Башчаршији, на празник Свете Текле, 7. октобра. Капије су отворене.

На празник Успења Пресвете Богородице, у Сарајеву, 2024. године.

Пише: Бојана Марковић