Прочитајте есеј Доротеје Радановић, ученице другог разреда Гимназије „Јован Дучић“ из Требиња, који је награђен првом наградом „Млади србиста“ Катедре за србистику Филозофског факултета Пале.

Доротеја је ове године била најбоља и на републичком такмичењу из српског језика.

Браво Доротеја, браво наставници и професори!

ПИСМО НЕРОЂЕНОМ БРАТУ

„Живот је кратак, али траг од живота може дуго трајати”.

Исидора Секулић

Тик-так! Тик-так! Бројим у себи откуцаје срца, мајушног, али снажног, издржљивог. Чудо је човјек! Сваки нови „тик-так” нова је нада, нова побједа, само твоја. Радуј се! Хармоничан, уједначен тон наставља се и ја уживам прислоњена на твоје груди, проналазећи изненађујућу сличност са Бетовеновом Симфонијом број девет, де-мол, 125. опус. А онда, дисхармонизација! Хаотичан глисандо и продорно – ла!!! Започиње нова композиција. Ритам – неуједначен, тоналитет – непостојан, промјенљив, трајање – непредвидљиво.  Плачеш! Ниси тужан, видим ти у очима, продорно плавим. Радујеш се! Ствараш, мало по мало, нову композицију, најоригиналнију, много вреднију од било које Бетовенове, Шубертове или Шуманове. Само твоју – начин да поздравиш, још увијек сасвим ти стран, непознат свијет! Чудо је човјек!

Али, хеј! Па још увијек ти се нисам представила. Здраво, ја сам Сама и, без обзира на то што си за сада само дио моје маште, пуких жудњи, прижељкивања, и чест гост мојих снова, пишем ти ово писмо. Надајући се да ћу те што прије угледати, овако, заиста додирнути јамице на твом лицу, одслушати непоновљив грохотан смијех, претворићу се, на тренутак, у једног од оних туристичких водича. Буди спреман на шетње временом, раскош, рапсодију мириса и доживљаја, али и за покоју турбуленцију.

Драги мали пријатељу, ниси ни свјестан шта све пропушташ. Свијет је једно магично мјесто! Сигурна сам да би се сложио са мном када би, макар једном, посматрао птице, устројене попут најодговорнијих војника, како заједно, педаљ по педаљ, у прецизној формацији одлазе у неке непознате нам крајеве, а онда се, када отопли, враћају као стари познаници, старосједиоци који боље од свих нас познају најчаробније кутке. Или, хеј, одушевио би се одласком на море, мирисом слане воде која крије многа нам незнанства, нови свијет у свијету. Шетња кроз шуму измамила би ти осмијех на лицу. Спознаја да, тамо негдје, у зеленом, пажљиво грађеном и са љубављу ствараном замку живе створења тако паметна, промућурна, сналажљива, тјера те да из свег гласа славиш, вичеш: „О тако сам срећан што сам баш овдје рођен!” Душу имају те врлети, тај крш, жубор воде и простране равнице, мали мој пријатељу.

Ту негдје, у близини, станује један народ, бројчано мали али стамен, снажан, непоколебљив, одолијевао је и одолијева многим недаћама и осмијехом, од ува до ува, разоружава сваког оног ма и трунчицу злонамјерног. Ту се збори најљепшим језиком, поју се срцепарајуће мелодије, играју најкомпликованији кораци, звецкају ђинђуве на грудима, одзвањају громки гласови.

Само, има ту и једна мана. Из дана у дан, све их је мање. Нестају, стихијски, полако и непримјетно. И док скренеш поглед, несвјесно, брзоплето и наизглед безначајно, реалност, ниоткуда, покуца на врата, донесе па и не баш тако лијепе вијести.

У најљепшем букету цвијећа, један по један, старији цвјетови се гасе, одумиру, вену, а од нових ни трага. Гдје су пупољци, ситни, веселих боја, разлог за нова и нова весеља, носиоци љепоте цијелог букета, они који плијене пажњу, одузимају дах?! Ја не знам. На теби је да ми одговориш.

Зар није велики гријех ускратити нас за 15 000 изговорених,  ћириличних, најљепших ријечи сваког дана?! Зар није најљепша ствар на свијету – благ, њежан а брз топот дјечјих ципелица, који те буди, а прво што видиш јесу крупне, прозирноплаве, радознале очи?! Зар није себично заувијек се скривати у балону сапунице, изолован од свих, сам у свом сигурном свијету, вођен страхом од новина, ризика?! Питала сам данас роде и, морам ти признати, нису негодовале као до сада. Прихватиле су свој задатак, распремиле су колијевке, распоредиле бочице, истренирале оне улијењене летачице за нови напоран ред летења, јер сада ће их бити много. Пуно је оних који жељно ишчекују само свој ћуп препун злата на крају дуге, дјетелину са четири листа, најсвјетлије свјетло у тами.

Драги мој брате, жељно ишчекивани пријатељу, завршавам писмо у нади да ћу успјети да одслушам твоју оригиналну симфонију од почетка до краја, а до тада... Па и Бетовенова може да послужи!