Ово није само историјско истраживање, већ покушај да бројеви постану имена, да се врати достојанство жртвама баченим у јаме. Тема је била забрањена, али о тим догађајима се говорило на славама, крштењима, породичним окупљањима. Одрастао сам и уз приче мог прадеде Лазе, слушали смо савременике злочина. То је у Херцеговини уткано у наш генетски код.

Ово за Спутњик каже историчар Симо Радић, аутор књиге „Попово, Долина суза: Усташки злочини у Другом свјетском рату“ у којој су први пут, по правилима која налаже наука, пописане жртве усташког геноцида у околини Требиња:

„Моја морална обавеза као историчара из тог краја је да говорим о страдањима Срба на подручју Попова. Велики број људи је страдао у геноцидној политици НДХ. Побијена су читава села, затрте цијеле породице“.

Радићева књига сабира колективну бол једног краја, плодног, али и плавног Поповог поља између планине и мора, кроз које протиче Требишњица. У њему су исту борбу за опстанак са природом водили католици и православци. Разликовали су се само по данима којима славе празнике, до проглашења НДХ.

Видовдански и илиндански покољ Срба

Страдање Срба почиње одмах по проглашењу Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године, када почиње да се спроводи геноцидна „политика једне трећине“:

„Трећину протјерати, трећину побити, а трећу превести у католичанство. У првом налету, у такозваним видовданским покољима, страдао је цвијет друштва, учитељи, свештеници, трговци, сви који су могли бити потенцијалне вође побуне. Крајем јуна почиње ликвидација војно способних мушкараца, али је убрзо постало јасно да се злочин не зауставља на томе“.

Радић у свом дијелу детаљно хронолошки прати ток злочина. Хапшења 23. и 24. јуна 1941. године представљала су увод у масовне ликвидације. Убијани су и старци, жене, дјеца:

„Конфигурација терена, крашко поље са безброј јама, била је погодно рјешење за извршиоце злочина. Највећи број ухапшених бачен је у јаму Јагодњачу на локалитету Ржани До. Мања група, међу њима учитељи и свештеник Божидар Шаренац, одведена је према Љубињу и бачена у јаму Пандурицу.

У селу Чаваш злочин је кулминирао почетком августа, у Илинданскио покољу. Од 149 Срба, убијено је 102. Угашено је 15 домаћинстава“.

Иза статистике - читава села, породице

„Када појединачно погледате села, видите размјере геноцида. У једној породици страдало је по десет, петнаест чланова. У породици Милошевић из Чаваша страдало је око 60 људи, а преживјела су само двојица одраслих мушкараца“.

Радић је у књизи пописао 368 жртава, 221 мушкарца, 69 жена и 78 дјеце. Иза ових бројева крију се читаве породице.

Ипак, он враћа фокус са статистике на човјека, појединца. У књизи наводи и имена свих убијених свештеника, између осталих, игумана Завале, Илариона Деретића:

„Број је важан за историју, али за човјека је пресудно име. Када прочитате „Аница Милетић која је рођена 1902. године у селу До, дјевојачко презиме Шишић, да је њен син имао 5 дана када је убијен, заправо на тај начин чувамо сјећање на све те жртве. Када сазнате име убијене жене поред које је пронађено дијете које јој је мртвој било на дојци, тада покољ престаје да буде апстрактан. Свака бројка има име и презиме. То је суштина“.

Бетонирање јама, ново понижење жртава

Посебно болно поглавље односи се на период социјалистичке Југославије и одлуку да се јаме забетонирају, да се сакрију докази и спријечи достојно сахрањивање.

„Од 1961. године почиње бетонирање јама. Било је иницијатива да се отворе и да се жртве достојно сахране, али су одбијане. Подизани су споменици без јасног навођења починиоца, говорило се о „фашистима“ и „сарадницима окупатора“. Тиме се избјегавало суочавање са карактером злочина. Затварање јама било је ново понижење жртава“.

Остаци тијела говоре о бруталности злочина

Отварање јама и пренос костију почео је тек 1990. године. Припремни радови почели су у септембру, а у октобру је отворена Јагодњача. Радић се у истраживању користио архиву Музеја Херцеговине који је сачувао видео-архиву ових догађаја, али и свједочења тројице људи који су успјели да се спасу.

„Пронађени су опанци са костима стопала, жице којима су људи везивани, у пар, а затим у низ, како би једни друге вукли у јаму. Наочаре, новац, дуванске кутије, па чак и очуван дуван. У једној лобањи пронађени су и остаци очуваног можданог ткива. То су призори који свједоче о бруталности злочина. Препознавање је било готово немогуће, али је један страдали идентификован по зубној протези, повратник из Америке, захваљујући свједочењу унука“.

Наивност Срба кобна заблуда

Радић биљежи и чињеницу да је било појединаца хрватске националности који су покушавали да упозоре комшије. Чак и док су их спроводили ка сабирном центру, школи или самој јами.

„Било је људи који су ризиковали да помогну. Телеграфиста из Величана имао је информације, упозорио је Србе да се склоне и због тога је први ухапшен и први бачен у јаму. Такви примјери показују да злочин никада није колективна категорија, већ одлука конкретних људи и структура власти“.

Ипак, највећа трагедија Срба била је у томе што многи нису могли да повјерују да им се спрема истребљење. Мислили су да иду да се региструју код нових власти.

„Тешко је било повјеровати да комшије са којима сте јуче живјели могу учествовати у таквом злу“.

Свако ново име је ново издање

За Радића, ова књига није завршна ријеч. Већ након промоције у Требињу јавили су се људи који знају нове детаље. Свако ново име је ново издање књиге о геноциду над Србима у Попову.

- Поента је да покренемо културу сјећања. Пропустили смо генерације савременика, а да нисмо све записали. Сада је на нама одговорност да сачувамо оно што је остало, документе, свједочења, имена. Ако заборавимо име, заборавили смо човјека - каже Радић и позива све који имају информације да му се јаве.

Радићево истраживање превазилази локалне оквире. Оно је научни допринос расвјетљењу јама, симбола страдања, геноцида над Србима у Другом свјетском рату. Издање су објавили Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“ и Музеј Херцеговине у Требињу.

Значајан научни допринос књиге култури сјећања препознао је и Музеј жртава геноцида у Београду, чији је директор Бојан Арбутина написао предговор.

Симо Радић студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, магистрирао је на историји Средњег вијека у Требињу и Попову. Запослен је у Музеју Херцеговине. Члан је Матице српске, Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ и сарадник у писању енциклопедије Републике Српске.