Чувени српски хирургу Миодраг Лазић рођен је на данашњи дан 1955. године у Земуну.

Доктор Лазић ће у српском народу остати запамћен као човјек који је током ратних деведесетих година спасао на стотине живота у тадашњој Републици Српској Крајини и Републици Српској.

Лазић је основну школу завршио у Земуну. Његов отац који је био официр ЈНА, који добија прекоманду за Ниш. У Нишу Лазић завршава гимназију и студије медицине.

Хирургију је специјализовао на Војно медицинској академији у Београду у својој тридесетој години. Након специјализације је годину дана радио у Војној болници у Нишу, а након тога се запошљава на Клиничком центру у Нишу.

Доктор Лазић је у августу 1991. године напустио мјесто хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Крајину. У периоду од 1991. до 1996. радио је као ратни хирург добровољац.

Као хирург добровољац је годину дана радио у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници (Банија). У глинској болници која је покривала 200.000 становника је био једини хирург. Болница се налазина на линији фронта и стално су је бомбардовале хрватске снаге.

Операције је осим у болницама вршио и на самим линијама фронта, под шаторима, по зградама школа и другим објектима. Носио је маскирну униформу Српске војске Крајине и учествовао у пробоју Коридора живота до 10. јула када се враћа у Ниш.

Дневник о својим искуствима ратног хирурга добровољца је активно почео да пише 1992, а у њега је унио и сјећања из 1991. године. Његов дјело је штампала Српска новинска агенција СРНА из Српског Сарајева 1996. године. Дјело је добило прву награду на Међународном сајму књига „Иницијал“ у Нишу.

О доктору Лазићу снимљен је документарни филм „Дневник једног хирурга”, чији је аутор Синиша Грабежа, а продукцију је радила Телевизија Републике Српске.

Доктор Лазић један је од оснивача ратне болнице "Жица" у Блажују, код Сарајева, такорећи на самој линији фронта. Остао је тамо пуних 40 мјесеци као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, гдје је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом.

Српски хирург Миодраг Лазић, који је током ратова деведесетих година прошлог вијека спасавао животе у Републици Српској Крајини и Републици Српској,  преминуо је 14. априла 2020. године од посљедица инфекције вирусом корона.

Јуни 1992.

- Сећам се младе жене, мајке петогодишњег дечака. Звала се Радојка Булат -Сврзикапа, двадесет пет година, песникиња и борац. Никад се није раздвајала од свеске са песмама, а у десној руци руски добошар. На бранику Српства, на Купи, негде између Глине и Петриње. Пала је као борац, пресечена усташким рафалом преко груди. Био сам на сахрани, негде високо на врху Кордунашке планине, под небом. Нас неколико - отац јој, мајка и син, дечачић ћутљив и озбиљан. Киша је лила као да Бог плаче за душом. Плакали смо сви, изузев сина. Можда је и он. Не знам зашто мислим да није, јер киша је лила низ дечје образе. Небо је плакало и за нас. Сахрана српских бораца погинулих изнад Двора на Сувој међи. Гроб, опет, неприступачан, на врху планине. Више људи, и опет силна киша и грмљавина.

Учествовао сам у пробоју коридора као хирург. И да знате, био сам уверен да је то крај рата. Вратио сам се у Ниш 10. јула. Нисам могао ни да наслутим шта ме чека. Радовао сам се повратку у Србију и искрено туговао што напуштам Српску Крајину. Сећам се када сам дошао у Београд. Гледам, кафане пуне, пића хладна. Деца лижу сладолед. Излози пуни свега и свачега. Видим новина на киосцима. Људи пуше праве цигарете. Као да сам пао с Марса. У Нишу исто. То је за мене било непојмљиво благостање на које никако нисам могао да се привикнем.

У јулу 1992. се накратко вратио у Ниш, након чега га др Дикић, тадашњи начелник санитета Првог корпуса Војске Републике Српске позива у име Министарства здравља Републике Српске да помогне оснивање ратне болнице у Мркоњић Граду. Пошто је болница у међувремену основана, умјесто у Мркоњић Град, др Лазић се у септембру 1992. поново као добровољац јавља у ратну болницу Републике Српске „Коран“ на Палама. У ратној болници Коран је провео мјесец дана након чега као шеф хируршке екипе одлази у новоосновану ратну болницу „Жица“ у Блажују (тада дио Српске Илиџе). Разлог за оснивање ратне болнице Жица је био близина линијама фронта, што је омогућавало и олакшавало бржи пренос рањених.

Болница се налазила један километар од врела Босне, а назив Жица је добила по називу одмаралишта које се ту налазило у вријеме СФРЈ. У ратну болницу Жица је дошао као испомоћ на један мјесец, а остао је пуних 40 мјесеци. Пошто је на подручју тадашњег Српског Сарајева био једини хирург специјалиста за трбух и грудни кош, провео је двије године оперишући пацијенте на ширем ратишту Републике Српске, које је покривало 5 општина (Сарајевско романијска регија) са 100.000 становника.

Дневник, 1, 2. и 3. децембар 1992. године

Три дана пакла. Више десетина наших рањених, десетине погинулих. Јуриши наших снага на Отес и Сокоље. Њихови страховити контраудари по Илиџи вишецевним бацачима ракета и минобацачима. Већ три дана и ноћи оперишем без престанка...

... У шоку имам две цурице од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој готово одсекла ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба је била код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спасава ме једна сестра из интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је: „Мама, мама!" Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу.

У ратној болници Жица је обавио преко 3.500 хируршких операција под општом анестезијом и у врло тешким ратним условима. Осим операција срца, изводио је све захвате којима се бави савремена хирургија. У овом периоду до фебруара 1996. је написао 16 стручних радова и узео учешће у три велика међународна конгреса, за шта је 1994. године добио звање примаријуса.

Српско Сарајево је напустио у фебруару 1996. године, када је један дио града према Дејтонског споразуму припао Федерацији БиХ. Хиљаде грађана Српског Сарајева су напустиле дjелове који су припали Федерацији БиХ у периоду од почетка 1996. до маја 1996. У дневнику је написао „Одлазим са тугом и сетом. Поносан сам што сам се борио и делио добро и зло са херојским народом Српског Сарајева. Тужан сам и сломљен због њихове трагедије.“

Опроштајно писмо:

Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним.

Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сесте које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину".

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа.