Међу највећим хуманим гестовима увијек је било дати крв за познатог, а посебно за непознатог. Радоје Којић (70) из Рогатице даривао је кроз редовне акције Црвеног крста, а неријетко, ако је требало на позив пријатеља или познаника, и ванредно више од стотину боца течности која живот значи.

Све је почело, истиче Радоје или­ Дуле како га многи и познају, 1973. године када је као војник у Јаша Томићу на тадашњој југословенско-румунској граници први пут даривао крв.

- Иако сам био млад и здрав, било је мало стрепње па и доза страха. Све је убрзо нестало и ја задовољно обавих овај први хуманитарни корак. Поновио сам то још једном за вријеме боравка у војсци и наставио одмах по одслужењу војске и запошљавања у Градском саобраћајном предузећу у Сарајеву као возач трамваја, те касније као висококвалификовани возач аутобуса скоро 20 година - присјећа се Којић.

Ниједна акција даривања крви организована у предузећу, али и мимо није прошла без њега.

- Према мојој евиденцији, која можда и није најбоља, јер би могла да буде и доље и горе, дао сам крв око 120 пута. Нажалост, моја предратна књижица даваоца крви остала је у стану у Сарајеву који сам, да би извукао живу главу, празних руку морао напустити током рата - каже Којић.

По доласку у Рогатицу прикључио се Војсци Републике Српске и наставио са даривањем крви.

- И тако из године у годину до 2019. године када су ми љекари овдје у Рогатици, због година живота, забранили да даље дајем крв. Међутим, и сада под “забраном” ако затреба, на моју одговорност, даћу крв млађој особи, мајци ситне дјеце или неком из породица погинулих бораца - каже Којић, који је ратни војни инвалид.

У знак захвалности добио је плакету Црвеног крста за 75 даривања, а ту је и диплома и захвалница коју је добио као добровољни давалац.

- Оно што ми сада, након толико година и дариваних литара крви, помало смета је чињеница да смо ми стари даваоци помало заборављени. То је неправда и лоша порука млађим генерацијама које би евентуално пошли нашим стопама у даривању крви. Ја њима ипак поручујем - дарујте крв и због вашег здравља и чињенице да нема хуманијег геста у миру од даривања крви ради спасавања нечијег живота - поручује Којић.

Срећа

Радоје Којић каже да је срећан и задовољан када сретне Зорку Рацковић из села Обади код Борика која га зове братом, јер јој је дао крв кад је било питање живота или смрти.

- Побиједили смо смрт,  рекли су доктори, мојих 300 или 400 грама крви и она је и данас жива, а мени хвала Богу ништа не фали. Поносно “газим” моју 70-ту - рекао је Којић.

Аутор: Сретен Митровић