Сматрају ово политиколози, аналитичари и бивше дипломате, коментаришући намјеру бошњачких политичара да уз помоћ Њемачке и Велике Британије предложе усвајање резолуције према којој би 11. јул био проглашен за “међународни дан сјећања на геноцид у Сребреници”, а о чему би требало да буде одлучивано крајем априла на сједници Генералне скупштине Уједињених нација.

Начин гласања

Осврћући се на најаве власти у Београду и Бањалуци да ће покренути велику дипломатску офанзиву да би се покушало спријечити доношење овог документа, а што, како је саопштено од стране предсједника Србије Александра Вучића подразумијева разговоре са представницима најмање 50 држава, политиколог Деспот Ковачевић сматра да се ради о једној великој спољнополитичкој утакмици у коју ће се сигурно укључити многи актери - како лобисти за резолуцију, тако и они који ће покушати да је оспоре.

Сматра да ће немили догађаји у појасу Газе сигурно утицати на то како ће поједине земље гласати, али и да ће ма како на крају заврши ова прича она донијети само нове напетости унутар БиХ. Сличан став има и српски дипломата, некадашњи амбасадор при УН Бранко Бранковић, наводећи да је велико питање како би многобројне муслиманске земље гласале да није великог страдања Палестинаца у појасу Газе.

Када је у питању сам систем усвајања оваквих и сличних аката, објашњава како постоји могућност да се тражи гласање двотрећинском већином, а да би тај захтјев прошао потребно је да за њега дигне руке такозвана проста већина присутних земаља. У том случају, велике су шансе да ова резолуција не добије потребну подршку. Међутим, уколико не би било одлучено да су двије трећине гласова потребне за изгласавање, већ проста већина, тешко је предвидјети какав би могао бити коначан исход гласања.

Правећи математичку рачуницу каже да треба очекивати да је могуће да један број држава не пошаље своје представнике на ову сједницу, јер неће хтјети да се замјерају ниједној од страна.

Слагалица

Ако би којим случајем овај акт на крају ипак био усвојен, многи спекулишу да се након тога могу очекивати захтјеви за ратну одштету. Међутим, правници, а међу њима је професор уставног права Милан Благојевић, сматрају да то није могуће, јер овакве и сличне резолуције нису правно обавезујуће и немају снагу какву имају оне које буду усвојене на сједницама Савјета безбједности УН. Према ријечима Благојевића, који је недавно анализирао све потенцијалне сценарије - из оваквих и сличних докумената не произлази обавеза за државу да доноси било какав свој закон нити да мијења сопствени устав. Како је истакао, на основу резолуција не може се досуђивати никаква одштета. Категоричан је да ниједан суд нема право да пресудом досуди накнаду штете позивајући се на неку резолуцију. Ако би то и учинио, она би, према ријечима Благојевића, по жалби морала бити укинута. На крају је и упозорио на то да иако евентуална резолуција неће имати финансијске посљедице по Србију и Српску, она ће с обзиром на сам садржај имати велику политичку, моралну па и психолошку тежину.

Анализирајући како је и због чега поново актуелизована прича у вези са Сребреницом, тридесет година послије овог страшног злочина, професор Филозофског факултета у Београду Чедомир Антић каже да  је западна прича о демократији само флоскула, односно чаробна ријеч коју поједине земље користе, а поготово САД, када желе да потчине, истријебе, обесправе или прогоне некога, а да за то не буду одговорне.

Сматра да је крајњи циљ питање контроле, а да би је остварили, неопходно је прије тога припремити западно јавно мњење измишљеним причама о Србима као наводно геноцидном народу. Резолуција о Сребреници, како истиче, дио је те слагалице. Подсјећа да ово није први овакав случај да политичко Сарајево, уз помоћ одређених западних земаља покушава да оптужи Србе за тако нешто. Када тај потез није успио 2015, када је сличну резолуцију предложила Велика Британија, бошњачки амбасадори су, наводи он, почели да раде мимо процедура које су одређене Дејтонским споразумом.

Ко пише историју

Професор Факултета политичких наука у Београду доктор Часлав Копривица сматра трагичним то што се бошњачка елита опет политички поиграва са “душама својих грађана” тридесет година касније.

- Желе искористити, односно злоупотријебити овај за њих погодан политички тренутак, с обзиром на све ратове који се воде широм свијета, а прије свега онај у појасу Газе, да би побрали симпатије и наклоност других држава, посебно муслиманских. Још једном показују и доказују да их интересује само унитарна БиХ. Да би дошли до тога неопходно је да прво опет сатанизују Србе, направе алиби да затраже укидање Републике Српске, у чему имају нескривену подршку Американаца, Британаца и Нијемаца - каже Копривица.

Историчар Миле Бјелајац указује на то да се на овај начин ставља и фластер на уста свима онима који другачије мисле, онима који годинама уназад аргументовано упозоравају да се намјерно прикривају свједочанстава и извори који би бацили сасвим друго свјетло на досадашњи доминанти и наметнути политички и глобални медијски наратив из деведесетих година прошлог вијека, а поготово у случају Сребренице.

Подсјећа на свједочење француског генерала Филипа Мориона, који је једном приликом истакао да није било геноцида у Сребреници, већ да се радило о “класичној освети за све претходно”, али и на свједочење ратног шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића о томе како му је Алија Изетбеговић још 1993. говорио да ће, ако Срби заузму Сребреницу и покољу 5.000 муслимана то довести до интервенције НАТО-а.

На крају се Бјелајац запитао - да ли историчари треба да препусте писање историје политичким судовима или да се, како је истакао, поштапа парламентарним саборским, скупштинским, конгресним и другим декларацијама као утврђеним чињеницама прошлог, сложеног историјског контекста!?

Отворени притисци

Поред Њемачке и Руанде међу земљама које су стале иза ове резолуције су и САД, Чиле, Нови Зеланд, Малезија, Јордан, Турска, Словенија, Албанија, Француска, Италија, Ирска, Лихтенштајн, Холандија и Финска, али се очекује да се прикључи још држава. Према писању појединих медија, који се позивају на своје дипломатске изворе, све ове земље врше политичке, али и економске притиске на друге државе да њихови делегати подигну руке “за”.

Ефраим Зуроф о Сребреници

Директор центра “Симон Визентал” из Јерусалима Ефраим Зуроф, у интервју за београдски лист “Политика” рекао је да злочин у Сребреници није био геноцид, али и да не мисли да је Генерална скупштина УН квалификована да утврди да ли је неки догађај геноцид или не.

- Према оригиналној дефиницији геноцида, према којој је то покушај затирања читавих народа, злочин почињен у Сребреници није био случај геноцида, јер су српске трупе ослободиле све жене и дјецу - рекао је Зуроф.

Пише: Вељко Зељковић