Дејан Цукић, прослављени српски рок музичар, новинар и преводилац, носи у себи причу која се памти цијели живот. Причу коју исприча са осмијехом, али која носи тежину какву мало које породично сјећање има.

Причу о деди Ристи из Љубиња који је закаснио на Титаник.

Клинац који је отишао у Америку 1904.

Деда Ристо био је из Љубиња у Херцеговини. Године 1904, са свега 19 година, прикључио се таласу економских миграната који су с почетка вијека кренули према Америци у потрази за бољим животом.

Није био усамљен. Херцеговина је тих година била земља из које су млади одлазили масовно. Биједа, неимаштина, аустроугарска управа која није доносила просперит, све је то тјерало младе Херцеговце према бродовима који су пловили према Новом свијету. Из Љубиња, Билеће, Требиња, Невесиња, Гацка, одлазили су у групама и појединачно, носили у џепу мало новца и пуно наде.

Ристо је отишао, радио, штедио и напредовао. До 1912. године стекао је довољно иметка да се може вратити кући, посјетити родитеље и похвалити се што му је успјело.

Мјесец дана у Љубињу и бродска карта за Титаник

Вратио се у Љубиње. Био је ту мјесец дана. Посјета родитељима, сусрети са комшијама, приче о Америци која је у машти свих који нису отишли изгледала као земља бескрајних могућности.

И хвалио се. Хвалио се онако како се хвали човјек који је успио.

Враћа се у Америку, рекао је свима, највећим чудом на свијету. Бродом који се зове Титаник.

Кренуо је из Дубровника бродом до Енглеске, одакле је требало да се укрца на Титаник и отпловити према Америци. Али, ухватила га је олуја. Брод је каснио. Ристо је стигао у Енглеску, али Титаник је већ испловио.

Нервирао се. Љутио се због закашњења. Није знао да му то кашњење спашава живот.

Титаник је потонуо 15. априла 1912. године. Погинуло је више од 1.500 људи.

Прича која се преноси с кољена на кољено

Дејан Цукић ову причу исприча сваки пут са осмијехом, али и са дубоким разумијевањем онога што она значи.

- Увијек се сјетим те приче када ми се у животу деси нешто непредвиђено што ме поремети у плановима. Заиста никад не знаш зашто је то добро - каже Цукић.

Да Ристо није закаснио, не би било ни Дејана Цукића. Не би било ни пјесама које и данас круже радио-станицама. Не би било ни превода култних аутора рокенрола које Цукић сваке године доноси српској публици.

Олуја која је задржала брод била је разлог због којег је једна породица опстала.

Херцеговина и Америка с почетка вијека

Ристо није био усамљени примјер. Таласи економских миграната из Херцеговине према Америци с почетка 20. вијека били су масовна појава која је оставила дубок траг у овом крају.

Из сваког села одлазили су младићи који су тражили оно што код куће нису могли наћи. Многи су се вратили с иметком, попут Ристе. Многи су остали заувијек. Многи су основали породице с обје стране океана, и у Херцеговина и у Америци истовремено.

Из тог периода остале су бројне анегдоте. О првим Херцеговцима који су угледали небодере. О онима који нису говорили енглески, али су научили радити сваки посао који им је понуђен. О Американцима који нису могли изговорити херцеговачка презимена. О писмима која су путовала седмицама између Љубиња и Чикага, између Билеће и Питсбурга…

И о Ристи из Љубиња који је закаснио на Титаник и који није знао зашто је то добро.

Сада знамо.