Здравка и Мирко Имре Кекењсеке, заљубљеници у роде из Бок Јанковца код Градишке, овај кишни мај нису дочекали у својој бајковитој кући.

Болесни су, отишли су у Њемачку на лијечење. Први пут након много година, ни роде се нису вратиле на њихово имање. Као да слуте да их тамо нико не чека.

Њихова рођака, која се на телефонски позив јавила из Београда, предложила је да одемо до куће и да провјеримо, да ли су се роде, које Здравка и Имре много воле, вратиле у своја стара гнијезда.

Отишли смо у Бок Јанковац и увјерили се: роде се нису се вратиле. Гнијезда, која су изградили Градишки комуналци, су празна, а кућа породице Кекењсеке затворена.

Нема никога, ни у близини: ни рода ни људи.

Фото: Милан Пилиповић/Рингиер

И птице су, изгледа, осјетиле да домаћини нису код куће. Да у кући не гори ватра.

На некад идиличном имању повисока трава. Данима пада киша. Данима је тихо и тужно.

Ранијих година роде су се враћале, најкасније до краја марта. Ове године их нема. Нема на тој адреси ни људи, који су живјели за мир, за љубав међу људима и животињама. И то сваког дана у години, а не само на Међународни дан заједничког живота у миру, који се данас обиљежава широм свијета.

Пријатељи вјерују да ће се Здравка и њен супруг Имре Кекењсеке, којег су комшије и рођаци, по народски, назвали Мирко, ускоро вратити кући. И да ће се са њима на имање вратити и дјечја граја и радосни жамор веселих гостију. И наравно, роде.

Подсјећамо, прије годину дана Српскаинфо је писала о лијепо уређеној кући, врту пуном цвијећа и зеленила, о оближњим њивама и шумарцима у Бок Јанковцу, које пензионери Здравка и Мирко, повратници из Немачке, дијеле са родама.

Читаоци су могли уживати у несвакидашњој љубавној приче Српкиње из Поткозарја и Мађара из Бачког Градишта у Војводини, који су се срели и завољели у Њемачкој, па се под старе дане, скућили у Бок Јанковцу.

Фото: Милан Пилиповић/Рингиер

Роде су неизоставан дио те приче. Ове птице Здравка и Мирко дочекују у прољеће, хране их, чувају, постављају бандере и стубове да на њима роде лакше саграде гнијезда и отхране птиће.

Штитили су ово двоје добрих људи своје роде од грабљиваца, лијечили их кад би биле повријеђене, пратили сваки њихов лет у насељу, пребројавали младе… А крајем августа сваке године би их испраћали на далек пут, у топлије крајеве.

Љубав према родама, Мирко је стекао још као дјечак у старом завичају, па га пренио и на супругу Здравку. Она је свакодневно куповала гирице и другу храну за ове птице. Никад Мирко и Здравка не би доручковали док прво не нахране роде.

– Роде ме, ујутро, чекају испред врата, у врту, да их нахраним. Цијело јато се овде гнијезди и са нама дијели исти животни простор. Ово је наша и њихова заједничка кућа, ливада, двориште… Све роде које овдје лете, а има их много, сматрамо својима – испричала нам је тада Здравка.

И овог прољећа, сви су у Бок Јанковцу ишчекивали повртатак рода. Али гнијезда су остала празна.

Здравка и Мирко су због болести отишли у Њемачку, гдје су зарадили пензије. Нису дочекали сусрет са својим родама.

Фото: Милан Пилиповић/Рингиер

А њихове омиљене птице, кажу комшије нису слетјеле у гнијезда, јер нису видјели своје добротворе.

– Долетјеле су неке роде, вјроватно су чекале Здравку и Мирка, па су након неколико дана одлетјеле даље – причају мјештани.

Само једна рода деформисаног крила, повремено долази, хода по дворишту породице Кекењеске, тужно гледа у кућна врата, па и она оде.

То је Здравкина и Миркова љубимица, коју су дуго лијечили, а потом пустили у природу. Она своје спаситеље није заборавила.

Пише: Милан Пилиповић