Овај децембар остаће у трајном сјећању Момира Ашоње (66), који све своје слободно вријеме проводи волонтирајући у корист слијепих и слабовидих лица, за шта је ове године добио и посебно признање Министарства породице, омладине и спорта Републике Српске.

Као први међу четворицом једнаких у Републици Српској добио је медаљу и новчану награду од 1.812 марака, односно двије просјечне плате у Српској, за волонтерски допринос у 2020. години.

Ашоња, који као пензионер живи на релацији између Рогатице, у којој има породичну кућу и Источног Сарајева, гдје од прије посљедњег рата посједује мали стан и канцеларију, каже да ова награда само потврђује народну изреку “добро ради и добру се надај”, која је његова водиља цијелог живота.

- Признање министарства не само да ме учинило поносним, него ми је дало и нову снагу за будући рад. Жао ми је што због болести нисам могао присуствовали додјели признања уз Међународни дан волонтера - 5. децембар. Али, уз божију и помоћ љекара, надам се да ће бити боље и ето ме међу моје у Градско удружење слијепих и слабовидих у Источном Сарајеву, у мој клуб шахиста “Хендикеп” и међу шахисте “Горског” у Рогатици, чији сам такође члан и помажем у раду колико могу. Мотивисан сам за још рада, посебно са младим шахистима, којих је, нажалост, све мање, иако је шах еликсир за пуњење “акумулатора” душе и тијела - прича Ашоња.

За његов животни пут главни “кривац”, како каже, јесте шах и велика љубав према тој древној игри.

- Шахом сам се почео бавити покасно, са 18 година. У родним Рађевићима код Борика мој рођак Милорад Ашоња, који је радио у соколачкој “Романији”, у слободно вријеме са другарима играо је шах. Да би и свог братића Љубу, мог вршњака, увео у тајне ове игре, купио је гарнитуру шаха и донио кући у село. Његов братић Љубо почео се хвалити како добро игра шах и мени је то био изазов. Замолио сам га да ми покаже како се то игра. Он је то учинио сматрајући себе неким “мајстором”. Тог “мајстора” ја сам почео побјеђивати за седам дана, а његовог стрица, “велемајстора” Милорада, за мјесец. И тако одох ја међу шахисте - присјећа се за “Глас Српске” овај лауреат. Како каже, са нешто знања из шаха, осмогодишњом школом и видом у очима који је почео полако попуштати, без благослова оца, чија жеља је била да остане на селу и бави се пољопривредом, једног дана нашао се на врућем асфалту Сарајева.

- Иако дијете са села и без икакве подршке, успио сам да се снађем и чак завршим металостругарски занат и постанем ВКВ радник. Са “добрим” процентом слабовидости запослио сам се у Центру за професионалну рехабилитацију у Сарајеву 1977. и ту остао до почетка посљедњег рата. Оженио сам се Јефом, стекао кћерку Јелену и сина Момчила, али шах ми је био и остао занимација. Иако са већим процентом слабовидости, није ми сметало да се ухватим у коштац и побиједим многе који нису уопште имали мој хендикеп. Дошао сам и до звања мајсторског кандидата - истиче Ашоња.

Крај рата и послијератне године Ашоња је са породицом провео у Рогатици. Тих неколико година, како каже, бавио се свим и свачим.

- Највише ми је ваљало то што сам се, стицајем случајних околности, нашао у водама купопродаје и замјене некретнина. Радећи тај посао купио сам и адаптирао девастирану кућу у Рогатици и санирао мој, такође, девастиран једноипособни стан у Источном Сарајеву - истакао је Ашоња.

Одлазак у пензију није значио и крај играња шаха и других волонтерских активности. Тако је 2007. био иницијатор формирања удружења слијепих и слабовидих лица у Источном Новом Сарајеву, а паралелно је радио и на формирању шаховског клуба слијепих и слабовидих “Хендикеп”.

- Како се развијао рад удружења, које је добило градски карактер, развијао се и клуб шахиста. Слијепа и слабовида лица имају свој кутак, а за шахисте се чуло надалеко. Данас имамо модерне просторије удружења у центру града, у којем дјелује и наш шаховски клуб, којим се поноси Источно Сарајево. Уз подршку града и општина из његовог састава и донација, не само да смо опремили наше просторије, него смо и успјешни организатори и побједници више шаховских турнира и других манифестација - прича Ашоња. Томе у прилог свједочи више од 50 пехара, 40 медаља и 30 диплома и више других различитих признања који красе клупске просторије и витрине у Ашоњиној кући, међу којима је и плакета за допринос развоју спорта коју је лани добио у акцији “Гласа Српске” Избор десет најбољих спортиста Републике Српске.

Рањавање

Због слабовидости Момир Ашоња није служио војску, али то му није сметало да се као добровољац 1992. укључи у одбрану српских територија у Сарајеву.

- Распоређен сам да као логистичар радим на релацији Лукавица - Грбавица, а то је значило да уз пријетњу снајпера дневно пређем ову раздаљину најмање пет-шест пута. Једног дана стигао ме је распрскавајући снајперски метак у војном санитету и због тога сам данас ратни војни инвалид седме категорије са 50 одсто инвалидности - наглашава Ашоња.