Коси Перовић из рогатичког села Гривци пошло је за руком оно што је из много разлога данас ријеткост. Закорачивши у стоту годину ова времешна старица бистрог ума, са памћењем на којем би јој позавидјели и знатно млађи, поносно на својим плећима носи скоро цијели вијек живота, који је чешће био горак него сладак.

Коса је према доступним подацима најстарији становник у општини, а упркос тешком животу 12. априла прославила је 99. рођендан, у за своје године доста добром здравственом стању.

- Прогурах и годину овог Божијег чуда које назваше корона. За ових мојих ево већ пуних 99 љета бивало је разних болештина, али, чини ми се, ниједна није била опасна као ова. Ја се не бојим за себе, али страхујем за млађе у мојој породици, која је од нашег посљедњег “виђења” у вашим новинама крајем јуна 2019. постала бројнија за три члана. Добила сам, Богу милосном хвала, једног праунука и два чукунунучета па сада око себе од два сина и три кћерке имам 12 унука, 20 праунука и седморо чукунунучади - поносна је Коса.

Далеко од тога да је имала угодан живот. Напротив, каже, био је тежак и мукотрпан од ране младости.

- Рано је остала без оца и морала орати, копати и обављати друге послове на селу. Није ми било боље ни код Перовића, у које сам дошла са 20 година. Мој Миливоје био је добар човјек, пазио ме је и мазио, али је умро млад, у 43. години живота од посљедица рањавања у Другом свјетском рату - присјећа се Коса.

Све то био је разлог да је, како каже, уз то што је родила три кћерке и два сина, кад је у питању рад, била и женско и мушко.

- Прву кћерку родила сам 1944, а најмлађе дијете, сина Маринка 1950. и сада сам на његовим пензионерским рукама. Остали су из породичне куће отишли својим путевима. Дођу да ме посјете, али Маринко ме храни и облачи. Он ми обезбјеђује и доноси дрва, ложи прву ватру, скува кафу уз коју увијек попричамо. О чему, него о прошлости - прича бака Коса.

Присјећа се и како су Перовићи у које се удала били добри домаћини и некад имали и по 200 коза, 100 оваца и немали број остале стоке, коју су хранили са око 300 дунума земље.

- Други велики рат све је то однио и ја сам уз болесног супруга Миливоја и без куће морала отхранити петоро дјеце. У тој мисији знала сам на леђима са пијаце у Власеници донијети и по 30 килограма жита, углавном кукуруза, од чијег брашна је била наша основна храна - сјећа се Коса тешких дана.

Ишла је и у бербу кукуруза у Банат, који је био и плата за уложени труд. Радила је много тога што друге жене нису радиле.

- Од динара који сам стицала увијек сам покушавала и, богами успијевала, правити два. Сваки зарађени динар чувала сам љубоморно. Јер, код куће ме је чекало петоро дјеце. Градиле су се и куће. Прво мала, сада стара, коју сам чак малтерисала својим рукама. Ту је и градња штале и других потребних објеката, бунара за сакупљање кишнице, јер су наши Гривци, као и остала села сочичког краја, све доскора били без воде. Са дјецом сам, али више као “надзорни орган” градила и нову кућу - казује Коса.

Оно гдје бака Коса, која никад није прешла праг школе док није пошла на родитељске састанке своје дјеце, али је знала читати и добро рачунати, види “заслугу” за њену дуговјечност је генетика. Њена мајка Илинка живјела је 105 година, иако је и она проживјела тежак сељачки живот.

Образ

Оно са чим се Коса Перовић посебно поноси је да никад никоме није остала дужна, да су је људи цијенили и поштовали, а жене повремено на њу биле и љубоморне, јер су их мужеви корили ријечима: “Како може Коса, а не можеш ти”. Сачувала је и образ жене. Никад јој, са поносом прича, нико није рекао ружну ријеч.