Иако је Салома историјски можда била тинејџерка малог раста, као фигура културе и митологије - она је див, а њена прича која од‌јекује већ два миленијума, на много начина, поготово у посљедњих сто година, доживјела је митски статус.

Салома је архетипска "femme fatale", фигура жудње и пропасти, која прихвата сопствено уништење чак и док мами мушкарце у смрт. У модерном добу, она је инспирација умјетности, референца на еротску плесачицу која је инспирисала многе од Оскара Вајлда са краја прошлог вијека, до поп културе данашњице.

Иронично, Саломино име је данас вјероватно познатије него што је било њеним савременицима, па чак и наредним генерацијама.

Њена прича први пут се појављује у Библији, у Јеванђељима по Матеју и Марку, у којима се њен лик, практично и не помиње по имену, већ готово као шифра. Историјски гледано, она је била Иродијадина ћерка и пасторка Ирода Антипе, владара Галилеје у Палестини.

Према писању "Википедије", њено име се не помиње у Јеванђељу, већ се само понекад ословњава са "кћер Ирода". Такође, не постоје тачни подаци када је Саломе рођена, већ само претпоставка да је то било око 14. године нове ере и да је преминула између 62. и 71. године.

И само мјесто догађаја описаног у јеванђељима археолози никада нису пронашли. Историјски је једино познато да је Ирод Велики око 30. године старе ере саградио палату Махаерус у брдима сјеверозападног Јордана, која је након његове смрти припала његовом сину Ироду Антипи, за коју многи историчари тврде да је била тамница Јована Крститеља.

Јеванђеље по Марку описује Иродову рођенданску забаву на којој је његова ћерка плесала. Задовољан и очаран њеним плесом, Ирод обећава да ће јој дати шта год жели. У консултацији са својом мајком, она одлучује да затражи главу Јована Крститеља. Да не би прекршио обећање, упркос личном негодовању и страху од Јовановог Бога, он јој испуњава жељу и доноси главу ћерки, која је потом предаје њеној мајици.

Како наводи сајт "The Heritage Collection", у библијској алегорији Салома је у великој мјери оруђе освете своје мајке, која заводнички игра за Ирода, а као награду за свој еротски плес тражи главу Јована Крститеља. Он је позивао људе на покајање и окретање Бога, а најпознатији је по томе што је крстио Исуса, који је прихватио његову поруку.

Салома је његову главу тражила по налогу мајке Иродијаде, коју је Јован осудио због инцестуозне прељубе.

Међутим, мит заправо иде дубље од библијске приче, са значајним елементима који се ослањају на догађаје много прије Христове смрти. Мит има своју генезу у физичкој, моралној и психичкој изопачености касног Рима. Одсјецање главе робу или војном заробљенику за задовољство својих слушкиња или љубавница, била је позната пракса на декадентном римском двору. О појави су писали и Плутарх и Сенека, много прије него што је Салома уопште рођена.

Мит о Саломи и њеном плесу процвјетао је од доба Библије. Временом је дошло до благих помјерања нагласка, јер су нове генерације откривале различите аспекте приче. Тако није изненађење да су средњовјековне представе о Саломи често прављене у сврху моралне поуке. И како је углед Јована Крститеља растао вијековима послије Христове смрти, тако је растао и мит о Саломином злу.

Послије 1000. године нове ере, прича је представљана на зидовима цркве, у витражима и на страницама светих рукописа. Одређене монашке секте, узимајући као инспирацију аскетску фигуру Јована Крститеља, развиле су културу која је била крајње антиженствена. Њихови умјетнички прикази легенде приказују Иродијаду и Салому као вјештице на метлама или медузе са змијском косом, способне да претворе човјека у камен једноставним погледом.

Један истраживач је открио више од 2.500 француских пјесника и небројено сликара који су били инспирисани причом о Саломи.

У касном деветнаестом вијеку и током читавог двадесетог вијека, мит о Саломи је све више прерастао у фасцинацију начином на који се еротика и моћ укрштају у драми. Далеко најпознатија је драма Оскара Вајлда у које је Салома претворена у створење које је вођено сопственим жељама и уздигнута од обичног пиона своје мајке. Од безимене плесачице у библијској причи постала је симбол сексуалне моћи модерних жена. Представа је премијерно изведена у Паризу 1894. године, а забрањена је у Енглеској.

Вајлдова драма је адаптирана у либрето Рихарда Штрауса и изведена у Дрездену 1905. године, што је такође изазвало много контроверзи. Бечки дворски цензор је примијетио да је приказивање догађаја из Библије покренуло озбиљна питања о легитимности дјела и забранио га на основу "моралне одбојности... и изопачености".

Године 1922. Алија Назимова, позоришна глумица рођена у Русији, снимила је прву филмску верзију Саломе. Године 1953. Холивуд је поново покушао, безуспјешно, да популаризује мит о Саломи. Овог пута у главној улози била је Рита Хејворт, са Чарлсом Лотоном као Иридом. Док је смјештена у аутентичне екстеријере Свете земље, прича је била у великој мјери "опрана" за америчке цензоре и јавност – Салома је плесала, не за главу Јована Крститеља на тацни, већ да би га спасила од погубљења.

И у савременом добу има неколико екранизација Саломиног плеса, чиме њена фигура од безимене плесачице у библијској причи до модерних верзија приче може да се посматра паралелно са оснаживањем жена у политичкој сфери. Међутим, кроз дугу историју мита, Саломин плес је далеко више од било каквог политичког читања.

Ни један од наших највећих пјесника Милутин Бојић, није одолио размишљању о библијској блудници, овековјечивши је у пјесми "Салома" из 1911. године, која описује њену фиктивну старост и смрт, изњедрену у машти умјетника.