А како дођу неке Зимске олимпијске игре, тако се сјетимо оних једних, које су биле наше.

Бог је, дакле, само једном погледао Сарајево.

Уочи отварања Зимских олимпијских игара 1984. небо је било чисто, а стазе без белог покривача. А онда се, баш на дан свечаног отварања на Кошеву, снијег сручио на сарајевска брда. И фешта је била употпуњена. Није за тај град ништа било ново – као што није било ни касније – да буде центар свијета. Само што је ово можда и једини пут када је Сарајево било лијепо лице свијета.

Прије скоро четрердесет година говорило се о сарајевско-југословенској гостопримљивости, о осмјесима организатора из једног скромног града, који је засјенио свијет способношћу да организује тако велики догађај. Данас се извјештаји са Олимпијаде креирају по мустри хладноратвоских тајних служби које за циљ имају спиновање (мада тада нису знали да се то тако зове) стварности са друге стране гвоздене завјесе.

- Сарајево 1984. је последња Олимпијада са људским лицем. Мало шта се у свијету промијенило за тридесет и кусур година као могућност да се организује велики спортски догађај - рекао је својевремено Зоран Аврамовић, стручњак за маркетинг у спорту и бивши директор ФК Црвена звезда, који се у сарајевском хотелу “Холидеј Ин”, гдје је столовао МОК током Олимпијаде бавио ПР организацијом.

Пројекат Сарајева као домаћина ЗОИ “погурао” је предјседник председништва БиХ Бранко Микулић, бар се данас то њему приписује. Поготово што је у старту доживљено као нонсенс да поред Јанеза, Мујо и Хасо доводе белосвјетске смучаре.

Олимпијада тек у то вријеме није била само питање спорта. Сарајево је била прва Олимпијада коју није бојкотовао ниједан хладно-зараћени блок. Југославија је, као несврстана земља, можда била иделана као кандидат за Олимпијске игре, али то је био тек мали сегмент.

- Тада је овако изгледало да је Олимпијаду добила Југославија као стабилна земља коју је још мало требало погурати. Можда је та земља доживела свој пик. Можда је тада требало употребити сву рационалност да се земља уреди. Сарајево се наметнуло као кандидат прије Словеније можда и због снаге Микулића. Али, организационо гледано, Сарајево је било идеално. Није постојао град у коме би се сва такмичења организовала на двадесет минута од аеродрома. Али, то није био сарајевски пројекат. Ишли смо по цијелој земљи и доводили најбоље људе који постоје у својим областима, прије свега у угоститељству, да буду ту у Сарајеву. Пахуљу и Вучка је цртао Словенац. Бакља је из Грчке дошла у Дубровник, па ишла кроз цијелу Југу у два крака. Величина сарајевске Олимпијаде се тек данас може видјети. Ко би данас могао тако да је организује? Данас је све питање буџета. Ми смо тада продавали ‘фору’. Није било никаквих брејнсторминга и маркетиншких трикова. Побједили смо са хумором раје. Када је Јуре Франко освојио медаљу, та прослава када су га носили испред Скендерије и пјевали ‘Волимо Јурека више него бурека’, то нигде није виђено. Примож Улага је одмах постао Ђулага. Био је код нас човјек из швајцарског комитета када је дошао да му се жали њихов освајач медаље како су навијачи бацали грудве на њега. А овај је умро од смијеха.

Моја канцеларија је била одмах до канцеларије Хуана Антонија Самарана. Он је био импозантан. Импоновао је миром, стабилношћу и оним што је за мене синоним за оргаизованост. Научио је пар ријечи на српском које је редовно користио. Није ту у организацији било великог свијета као што је данас. Они су знали да су са сарајевском олимпијадом много ризиковали. Али, сјећам се да је Славиша Машић режирао отварање које је било беспријекорно и видјело се да нису погрешили. Послије се о сарајевској Олимпијади говорило на конгресима телевизијских кућа. Тада се тек почело наслућивати да новац може да се прави од те-ве права, да ефекат зараде зависи и од домаћина - сјећао се у једној причи Недељника Зоран Аврамовић.

Само двије године послије Сарајева, исти тај Хуан Антонио Самаран који нам је импоновао, постао је омражени лобиста који је преко Београда “погурао” Барселону.

Али, та прича је била нереална као и прича о опстанку Југославије. Иако је пројекат често дјеловао као дјело једног човека – градоначелника Београда Александра Бакочевића, то је требало да заокружи југословенску причу – ЗОИ у Сарајеву, Европско првенство у кошарци у Загребу и Олимпијада у Београду. Ипак, већ се назирало да нема више простора за заједничке југословенске пројекте. Економска криза тих година је додатно оптерећивала кандидатуру Београда. А само кандидатура је коштала тадашњих 300 милиона динара. Портпарол београдске кандидатуре био је познати телевизијски новинар Горан Милић, који је одмах рекао да се треба одрећи илузија да нам је новац аргумент у кампањи. Београд је играо на карту техничких услова и спортске инфраструктуре. А као главна мана Барселоне навелико је апострофирана – маратонска стаза.

На крају, колико је наивна ова кандидатура била показује то што је Београд на њу потрошио 700.000 долара, док је Париз један оглас у „Њујорк тајмсу” платио 150.000 долара. И држава је помогла. Од Јата је добијено 100 бесплатних карата.

О југословенском концепту организовања Олимпијаде, Милић је говорио:

- По принципу општенародне одбране, учешћа свих. Постоје два начина о којима треба да се изјасне Град, Република, Федерација. Први, да организацију Олимпијаде финансирамо из буџета, привреде, путем самодоприноса, па да се послије сви намире из прихода и други, да овај потпуно сигурни финансијски подухват финансирамо међународним кредитима, које бисмо сигурно добили.

И врло брзо је почела југословенска Олимпијада. По принципу општенародне одбране…

Аутор: Вељко Миладиновић