У прољеће у Сарајеву је дошло до комешања због такозваног "Тенк споразума" између УН и ВРС. Специјални изасланик Уједињених нација Јасуши Акаши 4. маја дозвољава конвоју од седам тенкова ВРС да прође кроз "зону искључења" око Сарајева, за јачање српских положаја на подручју Трнова, гдје се очекује муслиманска офанзива. Као одговор, Срби су обећали да ће пустити конвој од 170 британских војника и УН посматраче у Брчко.

Споразум између ВРС и Акашиа изазвао је хистерију у руководству муслимана, тако да је већ сутрадан споразум отказан. Међутим 6. маја портпарол УН-а изјавио је да српски тенкови и даље улазе у "зону", јер одлука да се раскине уговор није потврђена из Штаба УНПРОФОР-а у Загребу. УН је позвао муслимане у граду да не постоји ништа опасно, јер су контролисани од стране мировних снага. Оштрини у свему овоме је додата прича о "нестанку" једног од тенкова ВРС негдје у пролазу. Један српски тенк, лутајући брдима око Сарајева изазвао је озбиљно комешање између лидера муслимана и Уједињених нација. Али тенкови су стигли на планирано одредиште и прича је постепено заборављена, остављајући, међутим, непријатну атмосферу у мировно-муслиманским односима. Већина године око Сарајева је протекла поприлично мирно (не рачунајући, наравно, мале упаде и чарке са аутоматским оружијем), осим кратког избијања сукоба почетком јесени.

Муслиманске снаге су распоређене у три главна правца офанзиве. У сјеверном правцу (пут Високо-Илијаш-Семизовац-Вогошћа) дјелују специјалне јединице 2. 3. и 7. корпуса. То укључује Гардијске бригаде Генералштаба тзв. АРБиХ, специјални одред ''Црни Лабудови'' из 120. ослободилачке бригаде, четири бригаде 2. корпуса: 211, 222, 241 и 242.

Трећи корпус тзв. АРБиХ је ангажовао 7. муслиманску бригаду, док је 7. корпус издојио своје најбоље јединице: 17. крајишку брдску бригаду, 705. брдску, као и јединице 706. и 708. лаке бригаде, 16. дивизија 1. корпуса (са сједиштем у Варешу) састојала се од 147, 162, 164, 165. бригада које иначе држе фронт у овој области.

У југоистоку (на путу Пале - Лукавица) напад на унутрашмњем прстену опсаде проводи 12. дивизија тзв. АРБиХ. Она се састоји од 101. моторизовне бригаде (дио Мојмила), 102. моторизоване (Ступ), 105. моторизоване (Кошево) 111. моторизоване (Жуч), 112. моторизоване (Рајловац), 115. брдске (Бистрик), 124. лаке бригаде ''Краљ Твртко'', 152. брдске (Васин Хан) и 155. моторизоване (Добриња).

Поред ових снага, пред почетак битке додате су још 141. и 143. лака бригада. У јужном правцу (пут Сарајево - Трново-Калиновик) дјелује 14. дивизија тзв. АРБиХ, која се састоји од 104. моторизоване бригаде, 109. брдске, 123. и 131. бригаде, које су пред почетак напада ојачане 145. и 146. лаком бригадом. Дијелови 4. корпуса на планини Трескавици ангажују 4. муслиманску бригаду, 444. брдску, 445. брдску, 447 брдску и 450. бригаду, те Извиђачко-диверзантски батаљон и 4. мјешовити артиљеријски пук.

У односу на офанзивно груписање тзв. АРБиХ, српске снаге око и у главном граду БиХ изгледају много скромније. Сарајевско-романиски корпус ВРС броји 13.500 бораца у девет бригада:

1. Сарајевска моторизована бригада (одговорна за сектор Грбавица-Лукавица).
2. Сарајевска лака бригада (Лукавица-аеродром-Игман).
3. Сарајевска лака бригада (Вогошћа-Семизовац-Рајловац).
4. Сарајевска лака бригада (планина Чемерска-Илијаш).
1. Илијашка пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Романијска пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Илиџанска пјешадијска бригада (Сарајевски аеродром-Неџарићи-Илиџа-Игман).
1. Пјешадијска бригада (Хаџићи-Игман).

Сјеверозападно од Трнова оперише једна бригада коју је послао 1. крајишки корпус ВРС. Артиљеријску одбрану обезбјеђује 4. романијски мјешовити артиљеријски пук те дио диверзантског одреда ''Бели вукови''.

У помоћ Сарајевско-романијском корпусу ВРС је било још око 6.500 бораца:

4. Подрињска лака бригада (1000 бораца), на сектору Трново-Трескавица, око 3000 бораца 1. Гардијске моторизоване бригаде и 18. херцеговачке лаке бригаде, код Калиновика је послано око 500 припадника елитног 65. заштитног моторизованог пука из Генералштаба ВРС, појачани са око 1500 бораца Херцеговачког корпуса.

Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање повишене приправности, кроз муслиманске дијелове БиХ је уведен полицијски час, а у Сарајеву су све продавнице привремено затворене.

Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса тзв. АРБиХ одпочиње олују напада на српске положаје у брдима Чемерске са циљем пресијецања пута Семизовац-Олово. Посматрачи УН-а тога дана броје 1.600 детонација из великих калибара.

Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног града.

Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао је прилично мирно, рекавши новинарима да је нова муслиманска офанзива посљедњи покушај да промијене ситуацију на фронтовима.

Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски дипломата Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију рата''.

Дванаеста дивизија тзв. АРБиХ производи низ напада са ограниченим снагама на српске положаје, да би придобила што боље позиције за даљи развој операције. Три главна напада на покушају деблокаде града су кренула успјешно за муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово, Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су путеви Сарајево - Трново и Пале - Лукавица.

Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, па је на овај начин пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа, Хаџићи и Илијаш са остатком Српске. 1. илијашка бригада је 16. јуна, након силних напада муслимана на Чемерску планину, морала са позиција сјеверно од Семизовца да се повуче на положаје источно од пута Семизовац - Олово.

Тај дан је без сумње био један од најтежих дана за борце ВРС око Сарајева. Поред позиција на Чемерској, Срби су изгубили и позиције на Дебелом брду југоисточно од града. У поподневним сатима муслимани су наставили напредовање према Требевићу, практично блокирајући снабдијевање српских снага артиљеријском и снајперском ватром на путу Сарајево-Пале.

На позицијама на Требевићу тзв. АРБиХ је 17, 18. и 19. јуна имала град Пале на домету артиљеријске ватре, гдје је од почетка рата била смјештена Влада и предсједник Републике Српске.

Тешке борбе су се одвијале 16. јуна источно и западно од сарајевског аеродрома. Из града јединице 12. Дивизије тзв. АРБиХ нападају предграђе Неђариће, али готово без успјеха. Истовремено дио 14. Дивизије напада са запада Хаџиће, али борци 1. Игманске бригаде одбијају нападе.

Офанзивна дјеловања муслиманских снага на југу Сарајева почела су три дана пред свеопшти напад. Задатак јединица 14. Дивизије 1. Корпуса (комаданта Заима Имамовића) и дијелова 4. корпуса је било заузимање Трнова и Калиновика.

Дванаестог јуна 109. 181. 145. и 182. бригада тзв. АРБиХ заузимају Ђокин врх (2086м.) одбијајући 1. Гардијску моторизовану бригаду ВРС. Истовремено дио 4. Корпуса тзв. АРБиХ значајно уздрмавају линије српске одбране на Трескавици.

Од 19. до 24. јуна 12. Крајишка лака и 4. Подрињска лака бригада у жестоким борбама заустављају напредовање муслиманске војске на неколико километара од Трнова. Такође, 1. Гардијска мтоторизована бригада уз дио Херцеговачког корпуса ВРС зауставља офанзиву непријатеља на 6 км од Калиновика, сачувајући значајан дио Трескавице и неколико села. Муслимани нису били у стању да контролишу пут Сарајево-Трново због константне српске артиљериске и снајперске ватре.

Упркос огромној нумеричкој супериорности 1. Корпуса тзв. АРБиХ, у вечерњим сатима 16. јуна офанзива посустаје у већини сектора на фронту. Српска команда прикупља резерве и пажљиво разматра могућности контранапада и повратка бар неких дијелова окупиране територије.

Уз прецизно погађање српске артиљерије и кратке контранападе, муслиманска пјешадија је заустављена. 17. јуна 3. Сарајевска бригада ВРС разбија све покушаје наставка муслиманске офанзиве у близини Рајловца (сјеверозападно од Сарајева).

Затим Срби покрећу успјешну контраофанзиву за контролу над путем Семизовац-Олово, такође успјешно обнављајући контролу на путу Пале-Лукавица. Муслиманске јединице укопане на Дебелом брду још увијек могу да угрозе комуникацију између српских снага, али повратком свих окупираних дијелова јужно од Сарајева и разбијању муслиманких снага на брду Мојмило, јединице тзв. АРБиХ на Дебелом брду се налазе у хаотичном стању.

У периоду од 18. до 22. јуна 1995. муслиманске снаге су у неколико наврата покушавале да наставе офанзиву, али сваки пут неуспјешно уз велике губитке у људству. Вече 20. јуна српске снаге су безуспјешно покушавале да поврате Дебело брдо, али су муслимани били блокирани на брду без икакве могућности планираног напредовања према Палама.

Дан касније  вођене су позицијске борбе код Хаџића, Илијаша и Високог, 22. јуна након што је Генералштаб ВРС добио и додатне снаге са других фронтова, Војска Републике Српске је започела серију контранапада.

Трећа сарајевска бригада ВРС, појачана специјалним снагама, враћа под своју контролу пут Семизовац-Олово,  као и положаје на Чемерској планини, Муслимани су изгубили стратешки најважније територије које су окупирали предходних дана офанзиве. Код Трнова, 26. јуна 65. Заштитни пук Главног штаба ВРС у продору под командом Миломира Савчића разбија и избацује 14. Дивизију тзв. АРБиХ са доминантних висова изнад пута Сарајево-Трново. За ту успјешну акцију генерал Ратко Младић је одликовао и похвалио 65. заштитини пук.

Након краћег затишја, борба се наставља 28. јуна, када 1. Илиџанска бригада са западне стране напада Ступ. У тим ослободилачким данима Херцеговачки корпус уз подршку специјалних јединица МУП-а РС, покреће серију напада за ослобођење Ђокиног врха на Трескавици, а непријатељи умјесто офанзивних операција, морају да улажу напоре да задрже достигнуте положаје.