Зграда српске школе (касније Богословије) освјештана је 4. октобра 1897. године. И старо и младо овог јесењег дана се са Хреше, Биоска и околних села нашло на свечаности чина постављења камена темељца исклесаног на Хреши. Сљедеће године, 20. септембра 1898. године освјештани су темељи Митрополије. Поновила се слика из прошлих година када су житељи свих околних сарајевских села присуствовали овом свечаном чину.

Дошло је до хапшења неколико српских омладинаца, међу којима су били младићи са Хреше и из околине. Наиме, намамљени су од провокатора Ђорђа Настића да кличу краљу Петру Карађорђевићу. Једни су осуђени на казну затвора, а други на новчану казну. Било је то 30. јуна 1908. године, прије више од једног вијека.

На свечан начин, уз војну музику, прекинута је трака и пуштена у саобраћај жељезничка пруга уског колосијека Сарајево-Увац на Лиму. Трагичан дан у свим селима околине Сарајева, па и на Хреши и у Биоску био је 5. октобар 1908. године. Овог дана је проглашено припајање (анексија) Босне и Херцеговине „ћесарској“ Аустроугарској.

Турска јој је званично препустила власништво, након што је обештећена у износу од 52 милиона круна. Српско становништво било је узнемирено и то ће бити почетак краја владавине ове средњовијековне империје, али и увод у трагични Први свјетски рат.

Четири дана, од 30. маја до 3. јуна 1910. године у Сарајеву је боравио са својом свитом цар и краљ Фрањо Јосиф Први. Приликом проласка, плаћано је ономе ко буде аплаудирао 10 круна, а још уз то, ко буде пљескао и узвикивао: „Живио цар Фрањо Јосиф“ још пет круна. Знатан број је добио ову награду од власти. Ових година је извршен и други попис житеља БиХ од стране Аустроугарске.

Око 11.00 часова, 28. јуна 1914. године на Апеловом кеју-обали, млади Крајишник Гаврило Принцип извршио је атентат на престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Знатан број Хрешана и становника Биоска, особито из фамилија Радоња, Каришик, Космајац, Гацо... присуствовао је овом чину, који ће бити судбински за читав свијет.

Фото: Petit Journal, 12. jul 1914. – Bibliothèque nationale de France

Одмах послије атентата почеше преметачине, застрашивања, прогони. Убрзо су узети као таоци угледни људи, домаћини. Тамнице се препунише, подигоше се вјешала (вратца - по овом изразу сарајевско насеље добило је своје име). Само на Палама у то вријеме, јуна и јула 1914. године, на двије  жељезничке станице повјешано је седамдесет и троје мушкараца и жена, којима је једина кривица била што су из родног краја Трифка Грабежа, једног од учесника у завјери убиства престолонасљедника.

У то вријеме, власти су преименовале српски језик у „земаљски језик“, а молбе које су писане ћирилицом нису узимане у разматрање. Србе су преименовали у Босанце, националност им се ни у ком смислу није смјела употријебити.

Почетком октобра 1914. године, црногорске јединице под командом Јанка Вукотића стигле су надомак Козије Ћуприје и запријетила је опасност да ће заузети Сарајево. Житељи Сарајева су у знатном броју напустили град. Завладала је глад, паника. За разлику од тога, на Хреши и у Биоску нити је било глади нити панике, хране су имали на претек од изузетно богате љетине, а прижељкивали су да им дођу ослободиоци. Међутим, све се окренуло супротно њиховој давнашњој жељи...

Крајем октобра 1915. године, над Хрешом и њеном околином била је „провала облака“. Мошћаница, Лапишница, Царев поток, Сиљевински поток заједно са Миљацком, поплавиле су добар дио Сарајева, однијеле  понеке мостове (Ћумурију и Дрвенију) и околне објекте.

Крајем октобра 1918. године, српске јединице ушле су у Сарајево, као и на Хрешу и сва околна села. Овог дана, послије 40 година аустроугарске владавине, под неиздрживим јуришем команданта Степе Степановића, српске снаге ослободиле су град. Аустроугари су у паници напустили град и повлачили се према сјеверу.

Народна влада БиХ основана је 2. новембра 1918. године. Према вољи народа, проглашена је 1. децембра исте године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Стјепан Саркотић, генерал, напустио је Сарајево одвећ раније, 6. новембра,тиме је и званично престала „ћесарска власт“ у Босни и Херцеговини.

Кад су се, почетком 1918. године почеле гомилати савезничке снаге на читавој линији Солунског фронта, унутар Аустроугарског царства расла је нервоза, која је прелазила у панику. Житељи Хреше и околних села су то добро уочили према војничкој ужурбаности, набуситости, при обичним проласцима кроз засеоке доњег дијела Хреше и других дијелова села окренутих директно према граду.

Аустроугарски војници почели су све више да насрћу на мирне грађане, да их без икаква повода одводе у затвор и премлаћују. Довољно је било запјевати: „Ето нама од Дрине ведрине“. Не бјеше букагије.

- Тих дана 1918. године Хреша је била препуна котурова бодљикаве жице. Војници су је носили на раменима, а мјештани су се смијали. Неко је тада говорио да су Швабе ћакнуте, бенасте, будаласте... Мој ђед Милан Космајац је тада говорио: „Ма куд само ђаво донесе овако зблануту војску?“. Доносили су лопате, крампове, ћускије, али њима раде српске руке. Шта ово ради замлаћена војска по овим гудурама, шумама, потоцима, беспућу куд ни дивојарац не пролази?!?!? Они заповиједају нашим људима да копају, доносе, дозивају се, довикују, а све то у једној правој линији. Једни копају рупе, други копају неке јарке, трећи ломе камен и довлаче. Све то народу изгледа као луда кућа сметених људи. Просјечена шума се примјећује од врха Сиљева брда, низ његове камените стране, поред насеља Твртковић (Потоци), поред Царева потока, Лапишнице, за шумовиту Клашњу воду (Градину), низ западне Булоге, право у корито Миљацке. За даље вам ја не знам рећи, ово причам као што сам својим очима видио као шестогодишњак - причао је 2008. године Алекса (Јовов) Космајац.

Након неколико мјесеци рада, дуж читаве трасе развлачи се челична бодљикава жица и закива се на дрвеним коцима изнад земље у висини око два метра. Осам до десет редова се прикуца са врха Глога, Сиљевине, све до корита Миљацке испод Доњих Булога.

Иза жице су прокопали ровове, повезали их каналом да се човјек може кретати усправно. Испред њих су довукли камење, поређали га у линију као грудобране. Понегдје су умјесто камења били одсјечени балвани, довучени поред овог, за тадашње житеље Хреше, „необичног канала“.

- Добар дио Хреше се овим нашао унутар жице, као у логору, а други изван ње. Свуда у свијету бодљикава жица служи за заштиту. Овдје је она да заштити Царство од упада српске војске, која је кренула у пробој Солунског фронта. Ми смо се тада као дјеца спрдали: "Да ли им то  фали која жица", што је значило да ли су сулуди, ћакнути. Касније ће се видјети да је народ заиста добро процијенио, био је то подухват мимо памети да се упреденом бодљикавом жицом може заштитити умирућа Царевина и један њен град. Крајем октобра била је то заиста сламка постављена као препрека на путу. Једино је малоумност довољно храбра да се представља као савршенство. Ограничен ум је несаломљив, све што налети на њега мора се разбити. Од те жице, крваве од јуриша на њој проријеђених српских пукова, овдашњи свијет је имао лијепе користи. Чим је Швабо одмаглио низ долину ријеке Босне, народ је навалио на ограду. Откива се, опет мота у колутове, односи се на имања и поставља на коце и ограђује. Сва имања Хреше, сусједних села, Булога, све се нашло ограђено и стока се више од тада није чувала, јер је боравила без бојазни да ће заћи у туђе пашњаке. Сви су коци извађени и послужили су у исту сврху, за ливаде и њиве. Вријеме од осамдесет година затрпало је канале, траншеје, ровове, бункере, поравнало грудобране, нестало је жуто-црне униформе са ознакама на капама Фрањо Први - тако се присјећао августа 2008. године старина Алекса Космајац.

Прича из књиге Мојсија Ђерковића "Пале и Паљани"

За Катеру приредио Горан Каришик