Мало је тако великих јунака у нашој новијој историји као што је био Срђан Кнежевић - Бели вук. Рођен 19. јануара 1958. године, одрастао у епској средини српског села, касније ће постати истински епски јунак свога доба.

Рат је отпочео као командир одјељења, да би временом стигао до команданта батаљона. На томе мјесту није могао да искаже своје пуне ратничке и командантске квалитете, јер није имао уза се довољан број храбрих и одлучних људи, спремних за велике акције.

 Када постаје командант "Белих вукова", почиње да се специјализује и усавршава за офанзивне акције, у којима ће се прославити. Окупља око себе младе, храбре и одлучне борце, са којима почиње да стиче ратничку славу. Био је човјек изузетне храбрости, који је у борбама увијек ишао испред својих људи. Због великог броја успјешних акција временом је код старјешина СРК стекао репутацију команданта за кога нема нерјешивих задатака, команданта који успјешно брани неодбрањиво и осваја неосвојено.

Током тешких и судбоносних муслиманских офанзива у јуну, јулу и октобру 1995. годину до пуног изражаја је дошла и његова командантска иницијатива, када је многе преломне ситуације ријешио на своју руку. Имао је у тим подухватима много пута и среће, али срећа увијек само прати храбре. Треба посебно нагласити да је често његово лично учешће у акцији било пресудно, јер је увијек ишао први и први ступао у ватрени контакт са непријатељем. Пошто је био изузетно добар стријелац из ручног бацача, нерјетко су његови погоци непријатељских бункера одлучивали исход борбе. У борбу никад није срљао, увијек је пажљиво извиђао и правио план напада, ако су за то постојале и минималне могућности.

У борбами за слободу није штедио ни себе ни саборце. Пет пута је био рањаван. Никад није бјежао од опасности, свуда је са "Белим вуковима" спремно пристизао у помоћ и свима је помагао. Често су због тога плаћали цијену туђег кукавичлука. Кукавице и криминалце је презирао.

Волио је гусле и епске јуначке пјесме и у њима тражио надахнуће за своје јуначке подвиге. Био је потпуно свјестан за шта се бори и ратује. Циљ његове борбе био је уједињење свих Срба у једну државу. У једном интервјуу је рекао да се "Бели вукови" боре за то да сви Срби живе у једној држави.

Био је изузетно поштен, није га било могуће поткупити. Веома осјетљив на неправду, није могао да се помири са чињеницом да ће након рата народом владати ратни профитери. Покушао је да организује законску борбу против њих и због тога је убијен.

Злочинци су убили Срђана Кнежевића, али не могу да убију легенду о "Белом вуку". Он наставља да живи у српском народу као симбол слободе.

Очи у очи са непријатељем

Фото: soko-1.blogspot.com

Миливоје Мићо Лиздек, nа путу Сарајево - Трново, 19. 6. 1995.

- Када смо прошли са бофорсом и транспортером видром, упозорили смо Срђана да на 100 метара изнад њега двије групе војника силазе право према њима. Срђан је са војском скренуо тачно са асфалта на макадамски пут који води у село Мађари и чекао да види чија је то војска јер су тада муслиманске ударне јединице разбиле линију српске војске, која се повлачила  према путној комуникацији Трново - Сарајево.

Када смо добили информацију, договорили смо се да их пустимо да сиђу на асфалт јер они не знају да се ми ту налазимо. Срђан је остао на самом скретању за Мађаре, а ми нисмо знали да су заробили пет-шест наших сабораца из Радног вода. Када су видјели Срђана, рекли су му: „Предај се!“, јер су испред себе имали штит од наших заробљених. Мислили су да ће се он предати.

Ја сам био са војском њима са бока и нису ме видјели. Почели смо пуцати по њима. Срђан је једног погодио посред чела. Радни вод који је био заробљен почео је бјежати на страну. Побјегли су у правцу Пала. Мислим да се нису нигдје зауставили, само је један остао са нама јер није могао ходати, па смо га оставили у Трнову у бази да чува наше ствари. Муслимани нису могли да се извуку и ту су изгинули, а доле на цести, 100 метара ниже, убијена су четири војника са радне обавезе из Лукавице, Срби. На једном од муслиманских војника била је транспортна торба са српским именом. Те смо ноћи формирали привремену линију према Лучевику, брду изнад Иловица. Када пређеш Лучевик, слиједе Лисичија глава и Палац, према кањону ријеке  Бијеле.

Лисичија глава, 11. јул 1995.

Затекли смо се под  самом Лисичијом главом, на једној коти – не знам како се зове, а мрак је почео да пада. Одатле су побјегле јединице које су држале линију, али је дошла муслиманска интервентна јединица. Видјели су нас кад смо прилазили и питали ко је доље. Срђан је рекао: „Дошли смо да вам помогнемо, наши смо“. То је рекао пошто су они били у заклону, а ми на чистини. Мало смо били и опуштени јер дуго нисмо имали отпора. 

Код њих су траке на рамену биле бијеле, а код нас свијетлоплаве. Мрак је почео да пада, па су и наше траке личиле на бијеле. Муслимани су се двоумили док ми нисмо ухватили заклон и склонили се са чистине. Онда је настала пуцњава и размјена пјешадијске ватре, све док није пао мрак. Даље нисмо ишли да не бисмо упали у клин.

Томо Глуховић, Мошевако брдо, 15. октобар 1994.

Пошто нисмо могли озбиљније да угрзимо непријатеља у рововима, командант Срђан је рекао "Ајде да кренемо преко ливаде без артиљеријске припреме".

Било је око сто метара ливаде које је требало прећи између нас и непријатељских положаја. Срђан је реакао "Ко хоће, нека иде за мном. Ја одох". За њим су пошли Мићо, Ацо Сипић, Мишо Рајић, Јован Кнежевић, Тихо Работа, Зока из Крагујевца, Бугарин, Растко Петронић, ја и још неколицина- свеукупно нас двадесетак. Кренули смо тихо без припреме. Претрали смо ливаду и ускочили у њихове ровове. Били су изненађени и доста их је изгинуло. Убрзо им је дошла помоћ, али они нису знали да смо ми већ у њиховим рововима. Ишао је један бијели џип и тридесетак војника. Срђан их је позвао: "Ајде, пожурите, убише нас четници!". Кад су нам пришли, ми смо отворили ватру и ту су гадно страдали.

Саборци о Срђану

Фото: soko-1.blogspot.com

Новица Капуран - Ћурка

О Срђану бих могао много писати и причати. То је витез и ратник који се истиче односом према саборцима и борби. Никад није рекао "Јуриш браћо, саборци!", већ "За мном!". О њему би писци требало да пишу посебну књигу колико је себе посветио борби за oтаџбину и свој народ. Када размишљам о њему, чини ми се да бих могао много да причам, а некада ми мозак стане, не могу ни двије реченице, јер сам емотиван када описујем своје саборце. Суза ми крене. У овим незгодним временима смрт њихова је однијела дио мене. Нема више оног хумора, дружења искреног без пакости.

Срђан је био велики хазардер. Није имао неку војну доктрину и тактику кaда је преузео "Јахoрински батаљон". Имао је разне проблеме са војском, јер код њега није било да се нешто не може. Све се код њега може и свака се линија може пробити и заузети. Пошто је био хазардер, многе су коте падале захваљујући изненађењу које је приредио непријатељу. То су биле нелогиности у војном смислу.

Драган Божић

Срђан је био и добар човјек и добар војсковођа. Ријетко се дешава да се те двије ствари споје. Он се од нас није одвајао и то га је уздизало у мојим очима. Спавао је с нама, јео исту храну. Истицао се у односу на нас једино јунаштвом и способношћу. Увијек је ишао први. Он или Мићо. Мићо Лиздек је стварно био вансеријски јунак и Срђанова десна рука.

У вези са дисциплином Срђан је умио да буде и пријек. Тако је једног Руса ишамарао и отјерао из јединице јер је пио. Дисциплина је била на нивоу и тако је морало да буде. Што он нареди, извршавало се без поговора.

Пуковник Милан Јоловић - Легенда

Прошао сам сва ратишта у Републици Српској, а Срђан Кнежевић је један од најхрабријих војника, бораца и команданата које сам упознао. Био је храбар и одважан, поштен и честит. Имао је све врлине које треба да красе правог српског официра. Наполеон је рекао да више вриједи војска магараца коју предводи лав, него војска лавова коју предводи магарац. Срђан је био лав који је предводио лавове.

Ишао сам заједно с њим на извиђања на Трескавици. Ту сам видио да је изузетно надарен, иако није био школовани војник. Умио је да правилно и проницљиво оцијени непријатеља и донесе исправну одлуку о нападу.

Генерал Чедомир Сладоје

Све најбоље што у историји можете да нађете о неком борцу, комндиру и команданту, слободно припишите Срђану Кнежевићу и нећете погријешити. То је био човјек који је увијек говорио истину, ма каква она била. Ни на памет му није падало да лаже. Увијек је био спреман да први изгуби главу, па онда остали.

Драган Андан

Срђаново убиство је, практично, прво политичко убиство послије рата. Срђан Кнежевић је рат завршио као херој, као легенда Романијског платоа. Након рата је отишао у полицију и као замјеник начелника ЦЈБ Српско Сарајево. Гледајући шта се све радило иза прве линије фронта, гдје смо ми ратовали, а други се богатили, Срђан је у једном тренутку одлучио да крене у борбу против криминала. У неколико наврата најавио је борбу против организованог криминала. Мислио је да ће тиме бити исправљене све неправде које су нанесене свима нама који смо крварили. Сматрао је да ратни профитери не смију проћи некажњено. Та његова борба и јавни иступи натјерали су криминалце да га убију. Ни данас се не зна ко су наручиоци, а ко извршиоци. Једино се зна да су и једни и други Срби. Његово убиство посебно је гнусно јер су га убили пред супругом, а то не ради ни италијанска "Коза ностра".

Текст преузет из књиге "Бели вукови", аутор књиге Александар Стевановић