На данашњи дан, 11. фебруара 1993. умрла је српска књижевница Десанка Максимовић.

Уз Исидору Секулић сматра се најзначајнијом српском књижевницом 20. вијека. Била је професорка књижевности и чланица Српске академије наука и умјетности.

Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева, као најстарије дијете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах послије њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премјештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела дјетињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала дјеце.

Студирала је на одјељењу за светску књижевност, општу историју и историју умјетности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, Десанка Максимовић је најприје радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд гдје је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала пјесникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог свјетског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и пјесницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана je за дописног члана Српске академије наука и умјетности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

Умрла је у четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.

Књижевна дјела

Десанка Максимовић је била пјесник, приповједач, романсијер, писац за дјецу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, пјесама и прозе за дјецу и омладину, приповједачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве пјесме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осјећајна. Неке од њених најпопуларнијих пјесама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама „Крвава бајка“ – песму која свједочи о терору окупатора над недужним народом у Другом свјетском рату. Пјесма је објављена тек послије рата.

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена ријеч, однос према свијету и филозофија су и сами били пјесничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно пјесничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човјеку и животу.

Многе њене пјесме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих увјерења и начела, мишљења, боја и вјера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вриједности у животу она је кроз своје пјесме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповјетке, романи, књиге за дјецу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.

Признања

Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулска награда (1964), Змајева награда (1958 и 1973), награда „Младо покољење“ (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.

Прво признање добила је 1925. године наградом за песму „Стрепња“ на конкурсу часописа „Мисао“.

Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини, коју је похађала Десанка Максимовић и гдје је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа“, како ју је народ током времена прозвао.

Године 1988. одликована је наградом „Златни венац“ македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са Унеском. Награда се додјељује једном пјеснику годишње за цјелокупан животни рад.

У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Овај споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године. Пјесникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убиједили да је то само споменик поезији са њеним ликом.

Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донијела одлуку да се њено име и дјело трајно обиљежи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додјељује награду „Десанка Максимовић“. Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције. Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и његовање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих пјесника српског језика 20. вијека“.

Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години.

Дана 23. августа 2007. откривен је споменик Десанки Максимовић у Београду у Ташмајданском парку.