У сарајевском Великом парку, у центру града, 22. априла 1992. године убијено је осам припадника бивше ЈНА из групе „Транспортер“ и четири српска цивила, и то пред очима бројних свједока. За овај злочин, према доступним подацима и свједочењима, одговорна је специјална јединица тадашњег МУП-а, такозване Републике БиХ, позната као „Шеве“.
Тога дана је започео координисани напад муслиманских војних и паравојних снага на подручје Илиџе. Напад је почео око 5.00 часова, под окриљем магле и мрака, када су нападачи пришли српским положајима на веома малој удаљености и отворили снажну пјешадијску ватру. Истовремено су дјеловали и снајперисти, гађајући све што се кретало.
Борбе су биле изузетно тешке, али су српски борци успјели да задрже линије одбране и тиме омогуће надлежним структурама да организују додатну помоћ. У том нападу погинуло је 12 српских бораца, док су 42 рањена.
С циљем смиривања ситуације и раздвајања сукобљених страна, на терен су упућени оклопни транспортери и тенковске јединице ЈНА. Међутим, један транспортер се покварио у сарајевском насељу Добриња. Посада је, уз сугестију мјештана, потражила помоћ у оближњој радионици, гдје су их заробили припадници тадашње Територијалне одбране и полиције БиХ.
Заробљени војници потом су пребачени у просторије полиције, гдје су, према свједочењима, физички злостављани. Након тога су одведени у Велики парк, гдје су стријељани. Њихова тијела су затим пребачена на локалитет Дарива, гдје су поливена бензином, спаљена и закопана с циљем прикривања злочина.
Тог дана убијени су резервисти ЈНА Миливоје Лаловић, Ђорђе Бјелица, Зоран Марковић, Драгомир Ђерић, Стеван Ђокановић, Влајко Голубовић, Недељко Вујичић и Миладин Вукмановић. До данас су пронађени посмртни остаци двојице, док се за преосталом шесторицом и даље трага.
Према доступним информацијама, војници ЈНА су тог дана кренули из касарне у Лукавици са задатком да успоставе тампон зону између сукобљених страна. У то вријеме ЈНА је имала улогу регуларне војске која је покушавала да спријечи даље сукобе и крвопролиће.
У вези са овим злочином подношене су кривичне пријаве против више особа из тадашњих војних, полицијских и политичких структура. Српска полиција теретила је и тадашњег министра одбране БиХ Јерка Доку, команданта Територијалне одбране Хасана Ефендића, затим команданта Специјалне јединице МУП-а Драгана Викића и команданта војне полиције Армје БиХ Керима Лучаревића.
За убиство осморице војника оптужени су Драган Викић, Јусуф Пушина, Нермон Узуновић и Младен човић, али су у судском поступку ослобођени оптужби.
Поједина свједочења указују на то да су поједини високи полицијски и безбједносни функционери имали сазнања о злочину непосредно након његовог извршења. Према неким исказима, постојале су информације о томе ко је учествовао у убиствима, као и о уклањању тијела, али упркос томе, случај није добио правоснажан судски епилог.
Случај „Велики парк“ и данас се сматра једним од најтежих и неразјашњених злочина над Србима у Сарајеву током рата, док породице жртава и даље чекају правду и трагају за посмртним остацима својих најближих.
