У сребреничком селу Брежани данас је служен парастос за 32 мјештана, од којих су 18 побиле муслиманске снаге из Сребренице и околних села на данашњи дан прије 33 године.

Парастос је служен и за 92 Срба из Брежана настрадалих у Другом свјетском рату и неутврђеног броја стријељаних у Првом свјетском рату, пострадалих од истог непријатеља, комшија муслимана и њихових потомака.

Парастос је служио сребренички свештеник Александар Млађеновић код спомен обиљежја подинутом страдалим Брежанцима у протеклом рату у БиХ, уз који су постављене двије плоче у облику крила на којима је описан почињени геноцид над Србима из овог села у три рата у 20. вијеку и уписана имена убијених у Другом свјетском рату.

Прислужене су свијеће за покој душа настрадалих српских цивила и војника и положено је цвијеће уз спомен-обиљежје, које је након рата подигнуто у овом селу у знак сјећања на страдале.

Цвијеће су положиле делегације општине Сребреница, Борачке и Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила ове општине.

Брежани су једно у низу српских села у сребреничкој општини у које су од априла 1992. године упале бројне муслиманске снаге из сусједних села и Сребренице под командом Насера Орића и починиле масован злочин над становништвом.

За овај злочин, као ни за остале масовне злочине над Србима сребреничког краја, још нико није одговорао пред судовима, иако су жртве убијане на најсвирепији начин у својим кућама и двориштима. Неки су убијени, односно запаљени на спавању у кућама.

Начелник општине Сребреница Милош Вучић изразио је наду да ће кад-тад правда стићи почниоце злочина.

- На нама је да се сјећамо настрадалх, да помињемо имена невиних српских жртава, да његујемо културу сјећања и одајемо почаст, захвалност погинулима, те преносимо истину млађима да знају, памте да не би опет доживјели трагедију која је у три рата у 20. вијеку задесила ово село - поручио је Вучић.

Живорад Балчаковић био је тога јутра у селу и присјећа се напада и упада у село.

- Опколили су село и пуцњва је почела око пет часова ујутро. Уз пуцњаву се чула галама, лупање и халакање. Иако нас је било мало код раштрканих кућа, пружали смо отпор до 11.00 часова. Куће и помоћни објекти су већ горјели. Чули су се крици из кућа које су биле запаљене. Убијали су и палили све што су стигли. Наилазили смо на лешеве по баштама и њивама приликом извлачења - прича Балчаковић.

Он указује на неправду коју наноси правосуђе БиХ које никога није пеоцесурало за злочине над Србима у овом и осталим сребреничким и другим селима у регији Бирач.

- Не вриједи причати. Тужиоци правосуђа БиХ штите џелате кој су упали у село, убијали и палили све редом, не гледајући да ли су цивили или војници. Убијене су касније спаљивали. Троје стараца још није нађено, а то су двије глувонијеме жене и мој дјед Станко Милошевић који је имао 82. године - наводи Живорад.

Он истиче да му је тога дана погинуо, осносно нестао дјед Станко, и његов унук Видоје, док му је ујак Милован био рањен и након неколко дана пузећи кроз шуму изашао на српску територију у Факовћима. Остао је трајни инвали.

Милорад Марјановћ каже да је, према информацијама до којих су касније дошли, око 1.000 наоружаних муслимана напало село, а за њиме су ишле жене које су викале, лупале и стварале ужасну буку и панику идући у пљачку српске имовине.

- Било нас је око 70 у селу. Од тог броја око половине били су цивили - жене и старци. Прво су из правца Осмача испалили неколико граната на Брежане и онда је почео општи напада, пуцњава и галама са свих страна. Пружали смо отпор и гинули. Неколицина нас је успјела да се извуче захваљујући рељефу и добром познавању терена, те бујној вегетацији - наводи Марјановић.

Он је истакао да се тада поновила 1942. година када су муслимани из сусједних села у усташким униформама напали Брежане и убили велики број мјештана и од те трагедије село се никада није опоравило.

И он каже да породице погинулих и мјештани овог села осуђују рад правосуђа, не вјерују Суду БиХ и немају наду да ће Тужилаштво и суд БиХ икада процесуирати почниоце злочина.

Марјановић истиче да су позната имена неких злочнаца јер су их преживјели препознали, али да је неке касније стигла Божја казна у коју једино вјерују породице погинулих из овог села.

Милан Ранкић каже да нико од 32 мјештана Брежана који су погинули у посљедњем рату није погинуо у муслиманском селу јер нису никог нападали, него су сви настрадали у свом селу и другим српским селима.

Спроводећи геноцидне намјере да побију и затру све што је српско, јаке муслиманске снаге из околних села и Сребренице, прије 33 године напале су ово српско село и побиле цивиле на својим огњиштима.

Овдје се десио стравичан злочин над српским народом и болно је, а за правосуђе БиХ срамно, што за то још нико није одговарао.

Ово је један у низу злочина без казне почињених над Србима овог краја у оквиру планског етничког чишћења и уништавања свега што је српско на овом простору које су муслимаснко политичко и војно руководство континуирано спроводили у средњем Подрињу.

Преживјеле чланове породица Ранкић, Јосиповић и Милошевић затекли смо код спомен-плоча њиховим члановима породица подигнутих на мјесту гдје су убијени, неколико стотина матара прије централног споменика гдје се служи парастос. Ту су убијени и пронађени су посмртни остаци Драгислава, Мирослава и Милисава Ранкића, Љубомира и Љубише Јосиповића и Видоја Милошевића док 88-годишњи стараца Станко Милошевић још није пронађен.

Милева Ранкић преживјела је напад на ово село, али је тог дана остала без синова - двадесетогодишњег Мирослава и двије године старијег Драгослава, као и мужа Милисава.

- Овдје су ми побили дјецу и мужа. Прислужујемо им свијеће за покој душа. Уби их Насерова /Орић/ војска. Нападоше, побише кога су стигли, опљачкаше и све попалише и нико ништа. Нико не одговара за оволико побијених људи код својих кућа. Гдје је правда и шта раде судови? - пита ова старица.

Милева је изгубила вјеру у правосуђе и очекује да ће оне који су јој убили супруга и синове на кућном прагу стићи Божија правда умјесто земаљске неправде.

- Године пролазе, а нико не реагује и нико не одговара за убијену моју и невину дјецу многих Српкиња - прича ова мајка, уздишући и жалећи што умјесто дјеце "Бог није узео њу тога дана".

Преживјели причају да су злочинци неке мјештане ухватили и одвели живе и да се још воде као нестали.

Нико није одговарао за злочин у овом и осталим српским селима у сребреничкој општини. То уноси додатно неповјерење у државне институције и онемогућава процес међунационалног помирење и стварања повјерења међу преосталим становницима ове општине, сматрају чланови породица несталих.

Преживјели подсјећају да су муслиманске снаге најприје у раним јутарњим часовима опколиле село и започеле пуцњаву, уз урлање и убијање свих које су стигли.

Под окриљем ноћи и јутарње магле, те захваљујући познавању терена неки мјештани су успјели да побјегну у околне шумарке или да се сакрију у папрат и шикаре око села. Тако сакривени гледали су свирепа убиства недужног становништва. Заробљени су мучени, масакрирани и спаљивани, умирући у највећим мукама.

Најстарија жртва тог масакра био је 88-годишњи Станко Милошевић, а најмлађа 15-годишњи Љубомир Јосиповић. Међу убијенима било је пет жена.

Предсједник Савјета мјесне заједнице Брежани Милан Ранкић рекао је Срни да је од 70 предратних кућа у Брежанима обновљено 30 и да од 350 предратних становника само се тридесетак вратило и стално живи у селу.

- Село је страдало у оба свјетска рата, а највише у посљедњем Одбрамбено-отаџбинском. Све је уништено, а нико није одговарао нити ће пред оваквим судством БиХ. Уздамо се у Божију правду и она полако стиже злочинце - говори Милан који је штитећи цивиле био један од ријетких мушкараца који се успио извући из муслиманског окружења, а поред њега су погинулих његов стриц са двојицом синова.

- У селу нема дјеце. Живе само старија лица. Имамо обновљену инфраструктуру, али народ је изгунуо, раселио се и помро. Љети буде нешто више народа јер долазе обрађују малину и након бербе одлазе у Сребреницу и највише у Србију гдје се већина иселила након страдања овог села на данашњи дан прије 33 године - појаснио је Ранкић.

Село Брежани је, као и остала села у Подрињу у која су упале муслиманске снаге, у потпуности је опљачкано и спаљено.