Двије најјаче странке у Републици Српској, владајући СНСД и опозициони СДС, кренуле су са отвореним политичким обрачуном, у којем се ријечи баш и не бирају.

Тако је након саопштења предсједника СДС-a Милана Миличевића да не долази у обзир никакав разговор са СНСД-ом и Милорадом Додиком, прије него он поднесе оставку, Додик, иако са индигнацијом и презиром, одбацио такав став СДС-а, ипак показао очигледну нервозу.

Додик је у коментару рекао да је Миличевића назвао телефоном и да се он „правдао да би дошао на тај састанак, али је у Бечу и није ту“. Наравно, под великим је упитником шта је ту истина, посебно када Додик препричава наводни телефонски разговор, јер је то немогуће провјерити, преноси Исток.

- Ја сам га хтио само упознати шта је то што ми радимо, а њихова подршка нам је небитна - рекао је Додик, а што је само по себи нелогично, јер зашто га је онда звао, ако је уопште  звао.

А онда је у наступу љутње рекао: „Они су издали Радована Караџића, а да неће мене.“

- Они мени уопште не требају - поновио је Додик, „они су мени добри само као показна вјежба какви су то манијаци и издајници“, при чему се додатно острвио на Дарка Бабаља оптужујући га да је током рата крао слике у Сарајеву, које је након тога продавао у својој галерији, а да га они из Сарајева не би прогањали сада мора да ради како они траже.

Божовић није остао дужан

Маринко Божовић, начелник Источне Илиџе, реагујући на X-мрежи на овакву оштру реторику је написао:

„Као ситни преварант из сусједног села између Градишке и Бање Луке, који под заштитом џепароша, милиције и Службе, ваљајући шибице по сеоским вашарима и сточним пијацама, стиче корист, тако је и господин Додик ушао у политику. Играјући на ситно док га под своје нису узели већи играчи и лопови и јаче Службе.

Они су га убиједили да је политика као коцка, само мало јача од шибицарења на Јакушевцу. Годинама су му из Загреба намјештали добре карте и господин Додик је  умислио да је битан коцкар и политичар. Није разумио да је у игри док је потребан Бечу, Риму, Берлину, Вашингтону и непријатељима Републике Српске. Или је можда и разумио, али му је преча била лична корист. У коцкарском заносу често осуђен да блефира, врло често је мијешао своје и државне паре које би стављао на сто и најчешће је срећа била на његовој страни. Када би у некој руци остао без новца у помоћ би звао “пријатеље” који би за добру камату и државну гаранцију објеручке доносили жетоне.

Тако и сад, кад му је крупије  намијенио четири десетке умјесто својих милиона, господин Додик је на сон ставио Републику Српску, несигуран да ли крупије за себе чува два пара или покер жандара. Ни ми нисмо сигурни у крупијеове карте, али јесмо да Република Српска губи у оба случаја. Сад или за који дан. И зато, да не би били обични кибицери тражимо од господина Додика да на вријеме одустане и оде у комуну за одвикавање од коцке и политике. Нека на своје мјесто предсједника Републике Српске именује кога год хоће, само да тај неко зна да је политика пристојност, скромност и одговорност.“