Многе генерације Гимназије, односно Средње школе Соколац, просте 1997. године обиљежиле су своје јубилеје матурских вечери. Биле су то вечери другарства, пјесме, игре и весеља, али и подсјећања на далеке школске дане и љубави ђачке.

А како је на малом простору тешко нешто написати, а још теже описати период од далеке 1961. године до данас и поменути сваку од тридесет и двије генерације, морамо бар нагласити да су то генерације знања и спорта, али и генерације звања и отаџбинског рата.

Тешки дани су прошли и свим будућим генерацијама и матурантима желимо да и они буду понос овог града да своје матурске вечери славе у миру. У оним тешким ратним годинама само су завршни разреди скромно обиљежавали и полагали своје испите зрелости, па зато је ова година била јубиларна за многе генерације соколачких матураната.

Укратко, соколачко средње школство прошло је кроз четири периода који се подударају са протеклим деценијама од оснивања до данашњих дана, школујући гимназијалце, економске техничаре, електро, дрвну, машинску и металску струку, те нека наметнута занимања кроз усмјерено образовање.

Радо би све те периоде описали, али овом приликом да их само поменемо:

Први период (60-тих година), карактеристичан је по недостатку школског простора и наставничког кадра. Појединим генерацијама, предавао је, на примјер, само један наставник у четири године школовања, тако да је практично било наставника колико и матураната. Али ни то није била препрека да и преко 95% матураната настави, заврши и стекне вишу или високу стручну спрему. То су биле и генерације спорта у првом реду атлетике, рукомета и скијања.

Други период (70-тих година) био је период устаљеног наставничког кадра и изградње новог школског објекта, али нажалост и овог пута без фискултурне сале.

Трећи период (80-тих година) је период укидања гимназије и увођење усмјереног образовања. Многи су то одобравали и ликовали што је укинута „елитна школа“, (камо среће да су све биле ,,елитне“). То се није одразило само на знање, него је у том периоду и спорт ,,замро“.

Четврти период (90-тих година) је период поновног увођења гимназије, али нажалост и ратни период, тако да је Средња школа Соколац поново дошла у веома тешку ситуацију, а у првом реду поново је суочена са недостатком наставничког кадра иако је сама дала толико професора и инжењера да би се могло ,,подмирити пет школа“.

Али упркос свему соколачки матуранти могу се поносити оним знањем, оним другарством, оним спортским резултатима, али и оним стеченим звањима кроз даље школовање. То најбоље потврђује велики број стручњака свих занимања (инжењера, професора и наставника, економиста, правника, доктора, политиколога, новинара, војсковођа и умјетника, магистара и доктора науке и ђенерала), односно спортиста свих грана у многим клубовима широм бивше Југославије.

Не можемо заборавити ни оне који су завршили нека од стручних занимања и који су дали пуни допринос у развоју овог краја, а поготово несмијемо заборавити све оне матуранте који дадоше животе и који пролише своју крв за Републику Српску.

Тешко је било на часовима прозивања ове године и када је за многе речено „оправдано одсутан“. Још је теже било давати ријечи утјехе онима чији су синови положили своје животе за Републику Српску, а смогли снаге да дођу на прозивку и да виде старо друштво.

Имајући све ово у виду свим матурантима Гимназије и Средње школе Соколац желимо да се још дуго, дуго окупљају, а новим генерацијама желимо да што прије наступи пети период (не чекајући да то буде двијехиљадита година), период просперитета и још већих успјеха соколачких матураната.

Текст: Миливоје Јанковић, Соколачке информативне новине број 33-34 (мај-јун 1997.)