Прича о коњу Ацули из мачванског села Узвеће по много чему подсјећа на сценарио филма Стивена Спилберга, „Ратни коњ“, тако да се може рећи да „и ми коња за причу имамо“. Штавише, Ацулина ратна одисеја је кудикамо драматичнија од оне приказане у филму, јер је са својим власником прошао сито и решето ратова од 1912. до 1918, укључујући и повлачење преко Албаније. Доживио је дубоку старост и сахрањен уз све војничке почасти.

Ова величанствена животиња припадала је Драгомиру Рајићу (1886 – 1974), земљораднику из села Узвеће, удаљеном петнаестак километара од Шапца. Био је то снажан јахаћи коњ, сјајне црне длаке, о коме је Драгомир бринуо од како се радио, па се међу њима врло рано успоставила чврста веза.

Драгомир Рајић, Ацулин власник (srbinside.rs)

Драгомир је као борац коњичког пука Дринске дивизије војевао у оба балканска и Првом свјетском рату, а пошто је и Ацула био војни обвезник, морао је да га води са собом. У Мачви је, иначе, одувијек било добрих коњаника, а било је уобичајено да се заједно регрутују коњ и власник, јер нико није могао боље да брине о потребама коња од његовог господара.

– Драгомир и Ацула учествовали су у Кумановској и Брегалничкој бици, да би потом наставили ратовање у Првом светском рату: Церска, па Колубарска битка, а у међувремену борбе на Дрини и Мачковом камену. Уследило је повлачење преко Албаније, када је Ацула током снажних мећава у Албанским гудурама грејао свог господара и спасао га од смрзавања. Стигао је Драгомир са коњем и на Крф, а потом су учествовали у пробијању Солунског фронта. По повратку у Србију, стигли су све до Осијека, где је Драгомир са коњем демобилисан, па су се 1919. године вратили кући у Узвеће – прича Светланка Милутиновић, музејски савјетник у Народном музеју у Шапцу, гдје се чува седло које је користио Драгомир Рајић.

Повлачење преко Албаније

Седло је музеју 1992. године поклонио Драгомиров унук Драгољуб Рајић, професор српског језика и пјесник из Узвећа, након што је деценијама лежало у штали на породичном имању. Драгољуб није имао дјеце, али је његова сестра Радојка причу о деди и његовом коњу пренијела својим потомцима. Радојкин син, Душан Мајсторовић, такорећи напамет зна догодовштине из тих мрачних времена у којима су два ратна друга више пута стављали живот на коцку за ослобођење Србије.

– Мајка ми је причала да је прадеда често говорио да се не би жив вратио кући да није било Ацуле. Њих двојица прешли су хиљаде километара под кишом метака, изложени хладноћи и глади, провлачећи се кроз кршеве где је и човеку тешко да се прође, а камоли коњу… Прадеда је гледао како мртве људе бацају у море, и иако су током повлачења преко Албаније многи помрли од глади и исцрпљености, он није желео да остави коња. Како је могао да се не веже за њега, када су шест година делили недаћу?

Једна од најтежих препрека коју је требало савладати у Албанији била је река Маћа, око које је био мочварни терен… Ту су страдали многи наши људи. А Ацула је увек ишао први, пре других коња, јер је увек требало да један коњ први пређе препреку – реку или јарак, да би и остали кренули за њим – објашњава Душан Мајсторовић и додаје да је Ацула био толико добро дресиран да је Драгомир давао и другима да га јашу када је требало савладати неку препреку.

Он каже и да му се у сјећање посебно урезала мајчина прича да су коње утоваривали на француске бродове тако што су им испод стомака подвлачили шаторско крило везано конопцима, а онда их подизали.

– Права је срећа да се Ацула вратио кући, јер су приликом повлачења кроз Албанију били велики губици и међу људством и међу коњима. Мислим да је спасен тек сваки десети коњ или слично – каже он.

Сахрана уз све војне почасти

Душан каже да је његов прадеда по повратку у Узвеће Ацули „дао вољно“ до краја живота. Није му дао да ради сељачке послове, нити да вуче чезе, јер је рачунао да је своје одужио. Хранио га је и његовао.

А када је 1932. године Ацула угинуо, Драгомир је позвао своје преживјеле саборце на његову сахрану. Сахранио га је као што доликује борцу, уз све војничке почасти.

– Ацула је сахрањен на ободу села, поред пашњака на којем је за живота пасао. Та парцела је и данас у нашем власништву. Ацулин гроб налази се између некадашње циглане и бунара – каже Душан.

Својевремено су Рајићи на том мјесту имали и једну колибу. Драгомир је свакога дана радио на њиви, а пошто је био дружељубив, често су му свраћали пријатељи, са којима је, уз ракију, претресао свакодневне проблеме и пребирао по успоменама.

Ацулу, кажу, никада није заборавио.

Ацулине чезе

На породичном имању Рајића у Улици Драгомира Танасића у Узвећу још увијек се налази штала у којој је боравио Ацула, као и низ објеката из тог времена, укључујући и чезе. Породица Драгомирове унуке Радојке подигла је ту прије неколико година нову кућу, у којој ће, можда, једног дана живети Драгомирови прапраунуци.