Седамдесетогодишњи приватни предузетник у пензији Војин Кусић из Српца ускоро ће уселити у нову кућу, чији је идејни творац, архитекта и главни извођач радова.
Није то обична кућа, ради се о грађевини са 120 метара квадратних корисне површине, која се окреће око своје осе и представља праву атракцију.
Жеља да сагради такву кућу, каже, родила се прије пола вијека, када је на жељезничкој станици видио како се паркирају локомотиве и возови.
- Све сам замислио у својој глави и прије неколико година почео са изградњом. Сваки слободан тренутак, чак и ноћу, користио сам да осмишљавам и реализујем овај пројекат. Ваљало је набавити потребан материјал, углавном дрво, мјерити, резати, уграђивати. Само тамо гдје је било неизбјежно употребљавао сам бетон и жељезо. И ево, хвала Богу, преостали су још само ситнији унутрашњи занатски радови и кућа ће бити у функцији - са одушевљењем каже Војин.
Он истиче и пуну подршку породице, мада је било и различитих мишљења о његовој идеји, али је помоћ сина Вите и снахе Наташе била пресудна.
Послови су се одужили и због његовог нарушеног здравља.
Објекат се налази на шестоугаоном темељу са дванаест ваљака из старог војног транспортера. Ту су лежајеви и зупчаници, са мотором велике снаге са редуктором брзине.
Платформа може без проблема издржати терет од 20 тона, али за сада је кућа тешка око шест, са завршетком ће износити око седам тона.
- Кућа располаже са собама, купатилом и дневним боравком у приземљу, а у поткровљу још двије просторије. Дио ходника је монтажног типа, па се може претворити у терасу, са које пуцају видици, захваљујући узвишењу и ротацији куће, на све четири стране - каже Војин.
Жао му је што неће успјети подићи и вјетрењачу, мада је набавио главни стуб и дио материјала, јер би она употпунила амбијент и уживање.
Војин Кусић је по много чему изузетна личност. Бавио се различитим дјелатностима. Од дјетињства се бавио разним пословима, ништа му није било тешко радити, па ни орање са воловима. Почео је од возача, па аутопревозника, да би још 1983. године међу првима у србачкој општини, а можда и шире, основао властиту фирму „Пластекс“.
Ваљало је имати доста храбрости и сналажљивости па тада, у вријеме социјализма, када се са подозрењем гледало на приватну иницијативу, почети са приватлуком.
И успио је.
Развио је фирму са четрдесетак запослених, успјешно радио и за себе и друштво. Школовао дјецу. Нажалост, у посљедње вријеме привреда је у тешкој ситуацији, па су и послови смањивани, јер није било адекватне подршке државе.
Фирма, коју је преузео да води његов син Вито, готово тавори, а најтеже му је било када је мимо своје воље морао отпустити раднике. Троше се посљедње залихе готових производа, али постоји богатство у машинама, опреми и објектима и услови да се реактивира производња чим прође кризни период.
Војина је одувијек красило доброчинство, разумијевање и хуманост, коју је наслиједио од родитеља. Постао је препознатљив по томе што је помагао социјално угроженим грађанима, учествовао у бројним сеоским акцијама, дијелио материјал за куће, водоводе, путеве.
Донирао је бројне манифестације, културу, спорт…Активан је био у удружењу привредника, занатлија, а његово искуство и знање многима је користило. Једино није задовољан односом државе. Увијек је заобилажен приликом додјеле подстицаја, донација и повластица у циљу подршке малим и средњим предузећима, јер није био близак властима, као што су то користили други.
Ипак се не каје и задовољан је оствареним. Још само да и званично усели у нову кућу из својих снова.
